Klasna priroda sankcija - Wildcat

Medjunarodne trgovinske sankcije uvedene nekoliko godina ranije protiv različitih država, mogu biti grubo podeljene u dve kategorije:

1) Pretnja sankcijama kao ona upućena Južnoj Africi osamdesetih. Njihova funkcija je pre diplomatksa nego ekonomska.

2) Prava blokada kao one nametnute Iraku i Haitiju. Ona je dizajnirana da direktno uništi proletarijat putem masovnog gladovanja i da pojača nacionalno jedinstvo omogućavajući režimima da okrive stroge mere inostrane blokade.

Embargo na uvoz oružja u celoj bivšoj Jugoslaviji je primer prve kategorije. On zasigurno nije sprečio Hrvatsku da razvije moćnu armiju, što se jasno videlo avgusta 1995, kada je za par dana Hrvatska vojska pregazila "Republiku Srpsku Krajinu".

Potpune sankcije protiv Srbije i Crne Gore su primer druge kategorije i manje su uspešne nego što se to očekivalo.

Potpunu ekonomsku blokadu je uveo Savet bezbednosti UN 30. maja 1992, samo mesec dana nakon proglašenja "Savezne Republike Jugoslavije" krajem aprila. Mesec dana nakon uvodjenja blokade, vlasti u SRJ su donele niz strogih mera medju kojima i delimično zamrzavanje cena kojem je prethodilo veliko povećanje cena goriva i električne energije. Kako su sankcije trajale industrija je skoro prestala sa radom – postale su uobičajene šale da je Beograd postao "ekološki grad" skoro bez industrije i automobila. Bio je i izvestan broj slučajeva gde su stariji ljudi počinili samoubistvo da ne bi bili na teretu porodicama, ali prava umiranja od gladi su bila retka. To je bilo zato što je Srbija samodovoljna što se tiče hrane, zbog postojanja velikog poljoprivrednog sektora.

Politika države je postajala sve više i više prosti napad na životni standard radničke klase kroz inflaciju – tradicionalni metod da se otplati rat. Narastajući nivo inflacije je 1992. bio samo 20.000 %, dok je krajem 1993. dostigao 100 % na dan! Efekat toga je bio da su plate postale stvarno bezvredne – ljudi su nastavili da dolaze na posao samo da ne bi izgubili posao i da bi ukrali ili reaproprirali sve što njihovo radno mesto nudi. Nemačka marka je de facto postala valuta. To je značilo da su mnogi proleteri koji su stekli neku uštedjevinu u markama i koji su je koristili da povremeno kupe nešto luksuzno, sada morali da je upotrebe za kupovinu hrane. Inflacija je, pak, mač sa dve oštrice – čisti prihode i dugove. U modernom svetu je veoma lako upasti u dug – na primer ispisivanjem čekova ili korišćenjem tekućeg računa. Struja i telefon su postali korisno besplatni, kao i putovanja vozom - nije trebalo mnogo vremena pa da više nema novčanica dovoljnog iznosa da se njima plati putovanje. Bilo je moguće čak i platiti sve poreze jeftino. To je značilo da država u stvari nije imala prihoda.

Država je ipak razvila novi oblik oporezivanja/pljačke u obliku banaka koje su primale uloge u tvrdoj valuti i nudile velikodušne kamate. Jedna od njih je bila i Dafiment banka koja je propala aprila 1993. Ona je imala veze sa mnogim poznatim političarima i parlamentarnim vodjama. Dokle god su je ulozi obasipali mogla je isplaćivati kamate. Mehur je neizbežno pukao i osnivači banke su nestali sa depozitima stotina hiljada mušterija. Polusagradjeni štab banke još uvek dominira Slavijom u Beogradu.

Krajem 1993. i početkom 1994. radnička klasa je počela da bude narastajuće buntovna, uz štrajkove koji su izbijali u većini sektora koji su funkcionisali. Poseban je bio simultani štrajk rudara i železničara krajem 1993. koji je paralizovao zemlju. Delimično zbog toga, vladajuća klasa je jednostavno ukinula inflaciju. To je uradjeno bukvalno preko noći (preciznije, 23. na 24. januar 1994.) uvodjenjem novog dinara, vezanog za nemačku marku. To je spustilo inflaciju na razumnih 100 % godišnje i do nekog stepena pokrenulo ekonomiju, a što je najvažnije, obnovilo je prihode države. Obnova ekonomije je bila moguća jer su sankcije postajale sve manje i manje efikasne kada su sa kapitalistima okolnih zemalja dogovorene odgovarajuće cene[1].

Nije potrebno reći da to nije mnogo popravilo stanje radničke klase. Po rečima letka[2] koji je distribuirala grupa Torpedo:

"Sve je više i više ljudi koji otvoreno žale za vremenom hiperinflacije kada su manipulišući čekovima mogli da prežive i plate svoje "obaveze" Državi. Danas, sa mizernim platama i visokim cenama hrane, struje, odeće i obuće, te visokim porezima, to je skoro nemoguće (naravno, u obzir se mora uzeti i osmišljeno isplaćivanje plata u delovima, sa zakašnjenjem i delom u namirnicama ili zajmovima sa kamatom). I dalje je uz "redovan" posao neophodna i špekulacija na crnoj berzi i to samo radi običnog preživljavanja."[3]

Sankcije su zasigurno omogućile vodjama partije na vlasti, i njihovim saveznicima gangsterima, da nagomilaju ogromna lična bogatstva kroz špekulacije na crnoj berzi, ali je vladajuća klasa takodje žrtvovala i deo profita u pokušaju da održi socijalni mir.

U vreme pisanja ovog teksta (početak 1996.) zvanična ekonomija je još uvek većinom kontrolisana od strane države, a ekonomska politika države je još uvek orijentisana na obezbedjenje nečega što približava punoj zaposlenosti, ili barem nešto višoj zaposlenosti nego onoj u drugim delovima Evrope... Čak ni 1993. nije bilo masovnih otpuštanja. To se menja, ali veći deo državnog sektora nastavlja da obezbedjuje isti nivo zapošljenosti – veliki procenat radnika na platnom spisku velikih fabrika bukvalno nema šta da radi. Državne prodavnice su takodje glavni izvor radnih mesta – čak i one male mogu zaposliti nekoliko prodavaca iako skoro i ne rade. Za radnika je najbolje da bude na plaćenom odsustvu sa smanjenom platom, što mu garantuje prihod od države, a svoje vreme može upotrebiti da zaradi novac na crnoj berzi. Postojanje crne berze omogućava da se radnici manje boje da će biti otpušteni jer lako mogu naći neki posao tamo. U osnovi, crna berza funkcioniše kao velika uzaludna trgovina na malo. Nikako se ne može obogatiti prodajom cigareta i čokolada pored puta, ali verovatno možete zaraditi koliko i u fabrici. Nije čudno da je država nedavno počela sa smanjenjem uloge crne berze, putem učestalih policijskih racija na ulične prodavce. Postoji čak i predlog da se legalizuje aktivnost crne berze ali na odredjenim mestima gde ju je lako kontrolisati. Apsurdni izgovor da novi dinar vredi jednu marku je odbačen i sada je zvanični kurs vrlo blizu uličnom.

Sve vreme je vladajuća klasa za svaki napad na životni standard krivila sankcije i pokušavala da tvrdi da će podizanje sankcija rešiti svačije probleme. U stvarnosti to će zasigurno biti signal za opštu rekonstrukciju zastarele srpske industrije i ukidanje socijalnih garancija. Ponovno uvodjenje sankcija će ostati pretnja ukoliko društveni nemiri time ne budu obuhvaćeni.

Januara 1996. je Ričard Goldston, glavni tužilac UN-a za ratne zločine, izjavio da sankcije mogu biti ponovo uvedene (suspendovane su kao deo Dejtonskog sporazuma) ukoliko srpska vlada ne bude saradjivala u izručenju "ratnih zločinaca". U februaru je Državni sekretar SAD-a izjavio da SRJ ne može biti rehabilitovana ne samo dok ne preda ratne zločince, već i dok ne "uspostavi ljudska prava" na Kosovu. To daje Miloševiću i ostatku medjunarodne buržoazije korisnu mogućnost ponovnog uvodjenja sankcija u svakom trenutku koji oni ocene kao neophodan za kontrolu radničke klase u Srbiji.

[1] Sirovina, poluproizvoda i proizvoda sankcionisanih od strane Generalne skupštine UN - prim. prev.

[2] "Torpedo Informator" broj 7, od 28.11.1994. i "Torpedo - News Flash" broj 10, od 20.01.1996.

[3] "There are more and more people who openly yearn for the days of hyperinflation when they manipulated cheques to be able to survive and to pay all the 'obligations' to the state. Today, with miserable wages and high prices of food, electricity, clothes and shoes, and those high taxes, it is almost impossible (of course, we must also consider the mean-spirited partial payment of wages, with a delay and partly in food or with a loan with interest). Then, besides the 'regular' job there is the indispensable speculation on the black market necessary for bare survival." ("Torpedo - News Flash" broj 10)

Serbo-Croatian translation of The Class Nature of Sanctions. Taken from the No War But The Class War website.