Reprodukcija svakodnevnog života - Fredi Perlman

Reprodukcija svakodnevnog života

Svakodnevne praktične aktivnosti plemenskog čoveka reprodukuju, ili ovekovečavaju, pleme. Ta reprodukcija nije samo psihička već i društvena. Kroz svoje dnevne aktivnosti plemenski čovek ne reprodukuje jedino grupu ljudskih bića; oni reprodukuju pleme, to jest određeni društveni oblik unutar koga ta grupa ljudskih bića izvodi određene aktivnosti na određen način. Specifične aktivnosti plemenskog čoveka nisu posledice "prirodnih" karakteristika čoveka koji ih izvodi. Proizvodnja meda je posledica "prirode" pčele. Dnevni život izvršen i ovekovečen od strane plemenskog čoveka je specifičan društveni odgovor na određene materijalne i istorijske uslove.

Svakodnevna aktivost roba reprodukuje ropstvo. Kroz svoje dnevne aktivnosti, robovi ne reprodukuju jedino sebe i svoje gospodare psihički; oni takođe reprodukuju instrumente kojima ih gospodari ugnjetavaju, kao i sopstvenu naviku pokornosti gospodarevom autoritetu. Čoveku koji živi u robovlasničkom društvu, odnos gospodar-rob izgleda kao prirodan i večan odnos. Ipak, ljudi nisu rođeni gospodari ili rođeni robovi. Robovlasništvo je specifični oblik društva i čovek mu se pokorava jedino u određenim materijalnim i istorijskim uslovima.

Praktične svakodnevne aktivnosti najamnog radnika reprodukuju najamni rad i kapital. Kroz svoje svakodnevne aktivnosti, "savremeni" ljudi, kao i plemenski čovek i robovi, reprodukuju stanovništvo, društvene odnose i ideje svog društva; oni reprodukuju društveni oblik svakodnevnog života. Kao i plemenski i robovlasnički sistem, kapitalistički sistem, nije niti prirodan niti konačan oblik ljudskog društva; kao i raniji društveni oblici, kapitalizam je specifičan odgovor na materijalne i istorijske uslove.

Za razliku od ranijih oblika društvenih aktivnosti, svakodnevni život u kapitalističkom društvu sistematski pretvara materijalne uslove u ono što kapitalizmu kao izvor i odgovara. Neka od materijalnih ograničenja ljudske aktivnosti postepeno su došla pod ljudsku kontrolu. Na visokom stepenu industrijalizacije, praktična aktivnost kreira sopstvene materijalne uslove, kao i svoj društveni oblik. Zbog toga nije izloženo analizi samo kako praktična aktivnost u kapitalističkom društvu reprodukuje kapitalističko društvo, već i kako te aktivnosti same eliminišu materijalne uslove na koje je odgovor kapital.

Svakodnevni život u kapitalističkom društvu

Društveni oblik redovnih ljudskih aktivnosti u kapitalizmu je odgovor na određenu materijalnu i istorijsku situaciju. Materijalni i istorijski uslovi objašnjavaju poreklo kapitalističkog oblika društva, ali ne objašnjavaju zašto se taj oblik nastavlja nakon što su inicijalni uslovi nestali. Koncept "kulturne robije" nije objašnjenje za nastavak postojanja oblika društva nakon nestanka inicijalnih uslova na koje je ono odgovor. Taj koncept je samo ime za nastavak društvenog oblika. Kada se koncept "kulturne robije" ističe kao ime "društvene snage" koja određuje ljudsku aktivnost, to je obmana koja predstavlja proizvod ljudskih aktivnosti kao jedna spoljna snaga van njihove kontrole. To nije tačno samo kod koncepta kao što je "kulturna robija". Mnogi termini koje je Marks koristio da opiše ljudske aktivnosti, uzdignuti su na status spoljnjih, pa čak i "prirodnih" snaga koje određuju ljudske aktivnosti; zbog toga aktivnosti kao "klasna borba", "proizvodni odnosi" i naročito "dijalektika", igraju istu ulogu u teorijama nekih "marksista" kao i što su "prvobitni greh", "sudbina" i "prst sudbine" igrali u teorijama srednjevekovnih mistika.

U izvođenju svojih svakodnevnih aktivnosti članovi kapitalističkog društva simultano izvode dva procesa: reprodukuju oblik svoje aktivnosti i eliminišu materijalne uslove na koje je takav oblik aktivnosti odgovarao u početku. Ali oni ne znaju da izvode te procese. Njihove aktivnosti nisu tako jasne za njih. Oni su u iluziji da su njihove aktivnosti odgovor na prirodne uslove van njihove kontrole, a ne vide da su sami oni autori tih uslova. Dužnost kapitalističke ideologije je da održi zavesu koja sprečava ljude da vide kako njihove aktivnosti reprodukuju oblik njihovog svakodnevnog života. Dužnost kritičke teorije je da razotkrije aktivnosti svakodnevnog života, da ih učini jasnima, da učini reprodukciju društvenih oblika kapitalističke aktivnosti vidljivom unutar čovekovih svakodnevih aktivnosti.

U kapitalizmu se svakodnevni život sastoji od uzajamnih aktivnosti koje reprodukuju i proširuju kapitalističke oblike društvene aktivnosti. Prodaja radnog vremena za cenu (najamnina), otelotvorenje radnog vremena u robi (stvarna i nestvarna dobra koja je moguće prodati), trošenje stvarnih i nestvarnih roba (kao što su potrošačka dobra i spektakli) - te aktivnosti koje karakterišu dnevni život u kapitalizmu nisu ispoljavanja "ljudske prirode", niti su nametnute čoveku silama van njegove kontrole.

Ukoliko se smatra da je čovek "prirodno" nesnalažljiv plemenski čovek i snalažljivi biznismen, pokoran rob i ponosni zanatlija, nezavisni lovac i zavisni najamni radnik, onda je ljudska "priroda" lišena smisla, ili je ljudska "priroda" determinisana od materijalnih i istorijskih uslova i, u stvari, je suma reakcija na te uslove.

Otuđenje životnih aktivnosti

U kapitalističkom društvu kreativna aktivnost dobija oblik proizvodnje robe, to jest, proizvodnje roba za prodaju, pa rezultati ljudskih aktivnosti dobijaju oblik roba. Mogućnost prodaje i cena su univerzalna karakteristika svih praktičnih aktivnosti i svih proizvoda.

Proizvodi ljudskih aktivnosti koji su neophodni za opstanak, imaju oblik dobara za prodaju: moguće ih je nabaviti jedino u zamenu za novac. I novac je jedino moguće nabaviti u razmeni za robu. Ukoliko veliki broj ljudi prihvati legitimnost tih sporazuma, ukoliko prihvate sporazum da je roba uslov za novac i da je novac uslov za opstanak, oni se nađu zatvoreni u paklenom krugu. Pošto nemaju robu njihov jedini izlaz iz tog kruga je da sebe, ili delove sebe, smatraju za robu. A to je, u stvari, svojstveno "rešenje" koje ljudi nameću sami sebi prilikom suočavanja sa specifičnim materijalnim i istorijskim uslovima. Oni ne razmenjuju svoja tela, ili delove svojih tela, za novac. Oni razmenjuju kreativni sadržaj svojih života, svoje praktične svakodnevne aktivosti, za novac.

Čim čovek prihvati novac kao zamenu za život, prodaja životnih aktivnosti postaje uslov za njihov psihički i društveni opstanak. Život se zamenjuje opstankom. Kreativnost i proizvodnja postaju prodate aktivnosti. Čovekova aktivnost je "produktivna", korisna društvu, jedino kada je prodata aktivnost. A i sam čovek je produktivni član društva samo ukoliko su aktivnosti njegovog svakodnevog života prodate aktivnosti. I čim ljudi prihvate uslove te zamene, svakodnevna aktivnost preuzima oblik univerzalne prostitucije.

Prodata kreativna snaga, ili prodate svakodnevne aktivnosti, dobijaju oblik rada. Rad je istorijsko specifičan oblik ljudske aktivnosti. On je apstraktna aktivnost koja ima samo jednu jedinu svojstvenost: za prodaju je, može biti prodat za određenu količinu novca. Rad je ravnodušna aktivnost: ravnodušna prema određenim zadacima koji se izvode i ravnodušna prema određenim subjektima kojima je zadatak namenjen. Kopanje, štampanje i rezbarenje su različite aktivnosti, ali sve tri su rad u kapitalističkom društvu. Rad je prosto "zarađivanje novca". Smisao životne aktivnosti koja uzima oblik rada je da se zaradi novac. Život postaje tako sredstvo za preživljavanje.

Ovaj ironični preokret nije dramatični vrhunac neke zamišljene priče; to je, u stvari, svakodnevni život u kapitalističkom društvu. Preživljavanje, to jest samoočuvanje i reprodukcija, nisu sredstva kreativne praktične aktivnosti, već tačno drugi, kružni put. Kreativna aktivnost u obliku rada, to jest prodatih aktivnosti, je bolno neophodna za opstanak: rad je sredstvo za samoočuvanje i reprodukciju.

Prodaja svakodnevnih aktivnosti dovodi do još jednog zaokreta. Putem prodaje, rad pojedinca postaje "vlasništvo" drugog, prisvojen je od drugoga, drugi počinje da ga kontroliše. Drugim rečima, aktivnosti pojedinca postaju tuđe aktivnosti, aktivnosti njihovog vlasnika. One postaju otuđene pojedincu koji ih izvodi. Zbog toga život, dostignuća pojedinca u svetu, razlika između njegovog i života čovečanstva, nije pretvoren samo u rad, bolni uslov za opstanak; on je pretvoren u otuđenu aktivnost; aktivnost koju izvodi kupac rada. U kapitalističkom društvu arhitekte, inženjeri, radnici, svi oni nisu graditelji; čovek koji kupuje njihov rad je graditelj; njihovi projekti, proračuni i pokreti su otuđeni od njih; njihove životne aktivnosti, njihova dostignuća, su tuđa.

Akademski sociolozi, koji prihvataju prodaju rada kao bogomdanu, razumeju to otuđenje kao osećaj: aktivnosti radnika se "pričinjavaju" otuđene od radnika, njemu se "čini" da ga drugi kontroliše. Ipak, bilo koji radnik može objasniti akademskim sociolozima da otuđenje nije niti osećaj niti ideja u radnikovoj glavi, već činjenica radnikovog svakodnevnog života. Prodata aktivnost je u stvari otuđena od radnika; njegov rad je u stvari kontrolisan od strane kupca.

U zamenu za svoje prodate aktivnosti radnik dobija novac, opšte prihvaćeno sredstvo opstanka u kapitalističkom društvu. Tim novcem on može kupovati robu, stvari, ali ne može povratiti svoju aktivnost. To raskrinkava svojstvenu "pukotinu" kod novca kao "univerzalnog ekvivalenta". Osoba može prodati robu za novac i može kupiti istu robu za novac. Ona može prodati svoje životne aktivnosti za novac, ali ih za novac ne može kupiti.

Stvari koje radnici kupuju svojim platama su najpre potrošna roba koja im omogućuje da prežive, da reprodukuju svoju radnu snagu kako bi bili sposobni da nastave da je prodaju, a potom su i spektakli, objekti za pasivno divljenje. Oni pasivno troše i pasivno se dive proizvodima ljudske aktivnosti. Oni ne postoje u svetu kao aktivni zastupnici koji ga menjaju, već kao bespomoćni, impotentni posmatrači. Oni mogu zvati to stanje bespomoćnog divljenja "srećom", a pošto je rad bolan, oni mogu poželeti da budu "srećni", neaktivni u stvari čitav svoj život (stanje slično onome kao da su rođeni mrtvi). Robe i spektakli troše njih, jer oni koriste životnu energiju za pasivno divljenje; njih su robe potrošile. U tom smislu, što više imaju, to manje imaju. (Pojedinac može prebroditi taj život u smrti putem marginalnih kreativnih aktivnosti, ali populacija to ne može, osim ukidanjem kapitalističkog oblika praktične aktivnosti, ukidajući najamni rad, i tako vraćajući od otuđenja kreativnu aktivnost).
Fetišizam roba

Otuđujući svoje aktivnosti i otelotvorujući ih u robi, u materijalnom oplođavanju ljudskog roda, ljudi reprodukuju sami sebe i stvaraju kapital.

Sa stajališta kapitalističke ideologije, a posebno akademskih ekonomista, ta tvrdnja je netačna: robe "nisu proizvod samog rada"; one su u osnovi proizvod "faktora proizvodnje", zemlje, rada i kapitala, kapitalističkog Svetog trojstva, čiji je glavni faktor očigledno heroj o kome se govori, kapital.

Svrha tog površnog Trojstva nije analiza, jer analiza nije ono za šta su eksperti plaćeni. Oni su plaćeni da zamagle, da maskiraju društveni oblik praktičnih aktivnosti u kapitalizmu, da prikriju činjenicu da proizvođači reprodukuju sebe, svoje eksploatatore, kao i instrumente kojima su eksploatisani. Formula Trojstva nije ubedljiva. Očigledno je da zemlja nije veći proizvođač roba nego voda, vazduh ili sunce. Štaviše kapital, što je ujedno ime za društveni odnos između radnika i kapitalista, za instrumente za proizvodnju koje poseduje kapitalista, kao i za novčani ekvivalent njegovih instrumenata i "nedokučivosti", ne proizvodi ništa više nego običnu buku, ukalupljenu u oblik prilagođen za objavljivanje od strane akademskih ekonomista. Čak su i instrumenti za proizvodnju, koji su kapital kapitaliste, osnovni "faktor proizvodnje" samo ukoliko neko ograniči svoje poglede na izolovano kapitalističko stanovište, pošto izgled cele ekonomije iznosi na videlo da je kapital kapitaliste materijalno plodište rada otuđenog od drugog kapitaliste. Bilo kako, iako formula Trojstva ne ubeđuje, ona dopunjuje cilj zamagljivanja pomerajući subjekat pitanja: umesto da se pita zašto aktivnosti ljudi u kapitalizmu dobijaju oblik najamnog rada, potencijalni analitičari kapitalističke svakodnevice su transformisani u akademske kućne-marksiste koji pitaju da li je, ili nije, rad jedini "faktor proizvodnje".

Zbog toga ekonomisti (a i kapitalistička ideologija uopšte) tretiraju zemlju, novac i proizvode rada kao stvari koje imaju moć da proizvode, da stvaraju vrednost, da rade za svoje vlasnike, da menjaju svet. To je ono što je Marks nazvao fetišizmom koji karakteriše ljudsku svakodnevnu koncepciju i koji je uzdignut na nivo dogme od strane ekonomista. Za ekonomiste su živi ljudi stvari ("faktori proizvodnje"), a stvari žive (novac "radi", kapital "proizvodi").

Obožavaoc fetiša dovodi u vezu proizvode sopstvenih aktivnosti sa fetišom. Kao rezultat toga, on prekida isticanje sopstvene moći (moći da menja prirodu, moći da odredi oblik i sadržaj svoje svakodnevice); on ističe samo one "moći" koje on dovodi u vezu sa svojim fetišom ("moć" da kupi robu). Drugim rečima, obožavalac fetiša slabi samog sebe i projektuje čvrstinu svom fetišu.

Ali fetiš je mrtva stvar, a ne živo biće; on nema čvrstinu. Fetiš nije ništa drugo do stvar kojom i kroz koju se održavaju kapitalistički odnosi. Misteriozna snaga kapitala, njegova "moć" da proizvodi, njegova čvrstina, ne nalaze se u njemu samom već u činjenici da ljudi otuđuju svoje kreativne aktivnosti, da prodaju svoj rad kapitalisti, da materijalizuju svoj otuđeni rad u robama. Drugim rečima, ljudi su kupljeni proizvodima svojih aktivnosti, šta više, oni svoje aktivnosti vide kao aktivnosti kapitala i svoje proizvode vide kao proizvode kapitala. Pripisujući kreativnu snagu kapitalu, a ne svojim aktivnostima, oni se odriču svojih životnih aktivnosti, svog svakodnevnog života, a u korist kapitala, što znači da ljudi daju sebe svakodnevno personifikaciji kapitala, kapitalisti.

Prodajući svoj rad, otuđujući svoje aktivnosti, ljudi svakodnevno reprodukuju personifikaciju dominantnih oblika aktivnosti u kapitalizmu, oni reprodukuju najamnog radnika i kapitalistu. Oni ne reprodukuju pojedinca samo psihički već i društveno; oni reprodukuju pojedince koji su prodavci radne snage i pojedince koji su vlasnici sredstava za proizvodnju; oni reprodukuju pojedince kao i specifične aktivnosti, prodaju kao i vlasništvo.

Svaki put kada ljudi izvode neku aktivnost oni je ne određuju niti kontrolišu, svaki put kada plaćaju dobra koja su proizveli plaćaju ih novcem dobijenim u zamenu za njihove otuđene aktivnosti, svaki put kada se pasivno dive proizvodima sopstvene aktivnosti kao otuđenim objektima stečenim njihovim novcem, oni daju novi život kapitalu i uništavaju sopstvene živote.

Cilj tog procesa je reprodukcija odnosa između radnika i kapitaliste. Ipak, to nije cilj agenta pojedinaca angažovanih u njemu. Njihove aktivnosti njima nisu jasne; njihove oči su uperene na fetiš koji stoji između čina i njegovog rezultata. Agenti pojedinci drže svoje oči uperene na stvari, preciznije one stvari zbog kojih su kapitalistički odnosi uspostavljeni. Radnik kao proizvođač cilja da razmeni svoj svakodnevni rad za novac-najamninu, tačnije njegov cilj je stvar kroz koju će se njegov odnos prema kapitalisti obnoviti, stvari kroz koju on reprodukuje samog sebe kao najamnog radnika, a drugog kao kapitalistu. Radnik kao potrošač razmenjuje svoj novac za proizvode rada, tačnije stvari koje kapitalista prodaje u pokušaju da ostvari svoj kapital.

Svakodnevno pretvaranje životnih aktivnosti u kapital je posredovano stvarima, nije izvedeno stvarima. Obožavaoc fetiša to ne zna; za njega su rad i zemlja, instrumenti i novac, preduzimači i bankari, svi "faktori" i "agenti". Kada lovac koji nosi amajliju obori jelena kamenom, on može smatrati da je amajlija esencijalni faktor u lovljenju jelena, pa čak i da mu je ona obezbedila jelena kao objekt za lov. Ukoliko je odgovoran i dobro obrazovan obožavaoc fetiša on će posvetiti pažnju amajliji, nosiće je pažljivo i sa divljenjem; u pokušaju da popravi materijalne uslove svoga života on će popraviti način na koji nosi svoj fetiš, a ne način na koji baca kamen; u nevolji on može čak i poslati svoju amajliju da "lovi" za njega. Njemu njegove dnevne aktivnosti nisu jasne: kada jede dobro on ne vidi da je njegova akcija bacanja kamena, a ne akcija amajlije, ta koja mu je obezbedila hranu; kada gladuje on ne vidi da je njegova akcija obožavanja amajlije umesto akcije lova, a ne bes njegovog fetiša, ta koja prouzrokuje njegovu glad.

Fetišizam roba i novca, mistifikacija svakodnevnih aktivnosti pojedinca, religija svakodnevnog života koja pripisuje životne aktivnosti neživim stvarima, nisu mentalni kapric rođen u čovekovoj mašti; on ima svoje poreklo u karakteru društvenih odnosa u kapitalizmu. Ljudi međusobne odnose održavaju kroz stvari; fetiš je u stvari uzrok zbog koga oni rade kolektivno i kroz koga reprodukuju svoje aktivnosti. Ali nije fetiš taj koji izvodi aktivnosti. Nije kapital taj koji prerađuje sirovine, niti kapital proizvodi dobra. Ukoliko životne aktivnosti ne prerade sirovine, one će ostati neprerađena, inertna, mrtva stvar. Ukoliko čovek ne bi bio raspoložen da nastavi da prodaje svoje životne aktivnosti, impotentnost kapitala bi se obelodanila; kapital bi prestao da postoji; njegova poslednja potentnost bi bila moć da podseti ljude na prevaziđeni oblik svakodnevnog života karakterisan univerzalnom svakodnevnom prostitucijom.

Radnik otuđuje svoj život u pokušaju da ga održi. Ukoliko ne bi prodao svoje životne aktivnosti ne bi dobio nadnicu i ne bi preživeo. Ipak, nije nadnica ta koja otuđuje uslove za preživljavanje. Ukoliko ljudi kolektivno ne bi bili raspoloženi da prodaju svoje živote, ukoliko bi bili raspoloženi da preuzmu kontrolu nad svojim aktivnostima, univerzalna prostitucija ne bi bila uslov za preživljavanje.

Ljudsko pristajanje da nastave da prodaju svoj rad, a ne stvari za koje ga prodaju, je to što čini otuđenje životnih aktivnosti neophodnim za održavanje života.

Životne aktivnosti koje prodaje radnik, kupuje kapitalista. I nije to jedina životna aktivnost koja udahnjuje život u kapital i čini ga "produktivnim". Kapitalista, "vlasnik" sirovina i instrumenata za proizvodnju, predstavlja prirodne objekte i produkte rada drugih ljudi kao svoje "privatno vlasništvo". Ali nije mistična moć kapitala ta koja stvara "privatno vlasništvo" kapitaliste; životna aktivnost je ta koja kreira "Vlasništvo", a oblik te aktivnosti je ono što ga održava "privatnim".

Pretvaranje životnih aktivnosti u kapital

Pretvaranje životnih aktivnosti se svakodnevno izvodi kroz stvari, ali ne od strane stvari. Stvari koje su proizvod ljudskih aktivnosti izgledaju kao aktivni agenti jer se aktivnost i kontakti uspostavljaju za i kroz stvari, a pošto aktivnosti ljudima nisu jasne, one zbunjuju objekt koji ih poseduje sa razlogom.

U kapitalističkom procesu proizvodnje radnik otelotvorava ili materijalizuje svoju otuđenu životnu energiju u inertni objekt, koristeći instrumente koji su, pak, otelotvorenje aktivnosti drugih ljudi. (Sofisticirani industrijski instrumenti otelotvoruju intelektualnu i manuelnu aktivnost bezbroj generacija izumitelja, prepravljača i proizvođača, sa svih krajeva sveta i iz različitih oblika društava.) Instrumenti, sami po sebi, su inertni objekti; oni su materijalno otelotvorenje životnih aktivnosti, ali nisu živi. Jedini aktivni agent u proizvodnom procesu je živi radnik. On koristi proizvode rada drugih ljudi i, recimo tako, ispunjava ih životom, ali život je samo njegov; on nije u mogućnosti da uskrsne pojedince koji su uložili svoju životnu energiju u taj instrument. Instrument mu može pomoći da uradi više za dati vremenski period, i u tom smislu može povisiti njegovu produktivnost. Ali samo živi rad koji je sposoban da proizvodi je produktivan.

Na primer, kada industrijski radnik koristi električni strug, on koristi proizvode rada generacija fizičara, izumitelja, elektronskih inženjera, strugara. On je očigledno produktivniji nego zanatlija koji ručno struže isti objekt. Ali je besmisleno da je "kapital" koji je na raspolaganju industrijskom radniku, "produktivniji", nego "kapital" zanatlije. Da generacije intelektualne i manuelne aktivnosti nisu otelotvorene u električnom strugu, i da industrijski radnik treba da izume strug, struju i električni strug, onda bi mu trebalo bezbroj života da obradi jedan jedini predmet na električnom strugu, i ni jedna količina kapitala ne bi mogla da podigne njegovu produktivnost iznad produktivnosti zanatlije koji objekt struže ručno.

Pojam "produktivnosti kapitala", a naročito ozbiljne mere te "produktivnosti", izum su "nauke" zvane ekonomija, te religije kapitalističke svakodnevice koja iscrpljuje ljudsku energiju kroz obožavanje, divljenje i laskanje centralnom fetišu kapitalističkog društva. Srednjevekovne kolege tih "naučnika" koristile su slične mere u težini i prostranosti anđela na Nebesima, čak i bez postavljanja pitanja šta su anđeli i Nebesa, i uzimajući njihovo postojanje za sigurno.

Rezultat radnikove prodate aktivnosti je proizvod koji ne pripada njemu. Taj proizvod je otelotvorenje njegovog rada, materijalizacija dela njegovog života, plodište sačinjeno od njegovih životnih aktivnosti, ali plodište koje nije njegovo; otuđeno je od njega, kao i njegov rad. On ne odlučuje da ga proizvede, a i kada ga napravi on njime ne raspolaže. Ukoliko ga želi, on mora da ga kupi. Ono što je on napravio nije prost proizvod sa izvesnom korisnom osobinom; za to on ne bi morao da prodaje svoj rad kapitalisti u zamenu za nadnicu; morao bi samo da izabere potreban materijal vođen svojim ciljem i ograničen svojim znanjem i mogućnostima. (Očigledno je da se individualac time može baviti samo marginalno; prisvajanje i upotreba materijala i raspoloživog alata od strane čoveka, može se obavljati tek nakon uništenja kapitalističkog oblika aktivnosti.)

Ono što radnik proizvodi pod kapitalističkim uslovima je proizvod sa strogo specifičnom osobinom, osobinom da ju je moguće prodati. Ono što njegova otuđena aktivnost proizvodi je roba.

Zbog toga što je kapitalistička proizvodnja proizvodnja robe, izjava da je cilj procesa zadovoljenje ljudskih potreba je lažna; to je izgovor i lažno opravdanje. "Zadovoljenje ljudskih potreba" nije cilj kapitalista niti radnika angažovanih u proizvodnji, niti je rezultat procesa. Radnik prodaje svoj rad u nameri da dobije platu; specifičan sadržaj rada je njemu nevažan; on mu ne otuđuje rad u korist kapitaliste, koji mu pak, ne daje platu u zamenu za otuđeni rad, bez obzira koliko ljudskih potreba taj kapitalistički proizvod može zadovoljiti. Kapitalista kupuje rad i angažuje ga u proizvodnji u pokušaju da stvori robu koja može biti prodata. On je ravnodušan prema specifičnim svojstvima proizvoda, isto kao što je ravnodušan prema ljudskim potrebama; sav njegov interes o proizvodu je za koliko će isti biti prodat, a sav njegov interes o ljudskim potrebama je kolika je njihova "potreba" za kupovinom i kako ih, kroz propagandu i psihološka uslovljavanja, prinuditi da "trebaju" više. Cilj kapitaliste je da zadovolji svoje potrebe za reprodukcijom i uvećanjem kapitala, a kao rezultat takvog procesa javlja se narastajuća reprodukcija najamnog rada i kapitala (koji nisu "ljudske potrebe").

Robu proizvedenu od strane radnika kapitalista razmenjuje za određenu količinu novca; roba je vrednost koja se razmenjuje za odgovarajuću vrednost. Drugim rečima, prošli i sadašnji rad, materijalizovani u proizvodu, mogu postojati u dva posebna ali ipak ekvivalentna oblika, u robi i u novcu, ili u obliku srodnom za oba, vrednosti. To ne znači da je vrednost rad. Vrednost je društveni oblik opredmećenog rada u kapitalističkom društvu.

U kapitalizmu društveni odnosi nisu uspostavljeni direktno; oni su uspostavljeni kroz vrednost. Svakodnevna aktivnost se ne razmenjuje direktno; razmenjuje se u obliku vrednosti. Sledstveno tome, ono što se dešava životnim aktivnostima u kapitalizmu, ne može biti praćeno posmatranjem same aktivnosti, već samo praćenjem metamorfoze vrednosti.

Kada životne aktivnosti ljudi dobiju formu rada (otuđene aktivnosti), on dobija osobinu razmenjivosti; on dobija oblik rada. Drugim rečima, rad može biti razmenjen za "odgovarajuću" količinu novca (nadnica). Namerno otuđivanje životnih aktivnosti, koje je prikazano kao neophodno za opstanak članova kapitalističkog društva, samo po sebi reprodukuje kapitalističke oblike unutar kojih je otuđenje neophodno za opstanak. Zbog činjenice da životne aktivnosti imaju oblik vrednosti, i proizvod takve aktivnosti takođe mora imati oblik vrednosti: oni moraju biti razmenjivi za novac. To je očigledno pošto, ukoliko proizvodi rada ne dobijaju oblik vrednosti, već, na primer, oblik korisnih objekata koji su na raspolaganju društvu, tada bi oni ili ostali u fabrici, ili bi slobodno bili odnošeni tamo gde se ukaže potreba za njima; u svakom slučaju, novac-nadnica koju bi primio radnik ne bi imala vrednost, i životna aktivnost ne bi mogla biti prodata za "odgovarajuću" svotu novca; životne aktivnosti ne bi mogle biti otuđene. Sledstveno tome, sve dok životna aktivnost ima oblik vrednosti, proizvod te aktivnosti dobija oblik vrednosti i reprodukcija svakodnevnog života se odvija kroz promene ili metamorfoze vrednosti.

Kapitalista prodaje proizvode rada na tržištu; on ih razmenjuje za odgovarajuću količinu novca; on ostvaruje određenu vrednost. Posebna odlika vrednosti na određenom tržištu je cena robe. Za akademske ekonomiste, Cena je ključ Svetog Petra za nebesa. Kao i sam Kapital, Cena se kreće unutar divnog sveta koji se u potpunosti sastoji od objekata; objekti održavaju međusobno ljudske odnose i živi su; transformišu jedni druge, komuniciraju jedni sa drugima; žene se i imaju decu. I, naravno, samo zbog dobročinstva tih inteligentnih, moćnih i kreativnih objekata ljudi mogu biti tako srećni u kapitalističkom društvu.

U slikovitoj reprezentaciji jednog ekonomiste o radu nebesa, anđeli rade sve, a ljudi baš ništa; ljudi jednostavno uživaju u onome što ta superiorna bića urade za njih. Ne samo da Kapital proizvodi i da novac radi već i druga misteriozna bića imaju slične osobine. Tako Ponuda, količina stvari koje su prodate, i Potražnja, količina stvari koje su kupljene, zajedno određuju Cenu, količinu novca; kada se Ponuda i Potražnja ožene na određenoj tačci dijagrama, oni rađaju Prosečnu cenu, koja odgovara opštem stanju blaženstva. Te aktivnosti svakodnevnog života izvode stvari, a ljudi su redukovani na stvari ("faktor proizvodnje"), za vreme njihovog "proizvodnog" vremena, i na pasivne posmatrače stvari u toku plandovanja. Moć Ekonomskog Naučnika se sastoji od njegove sposobnosti da pripiše ono što proističe iz ljudskih svakodnevnih aktivnosti stvarima, i od njegove nemogućnosti da vidi životnu aktivnost ljudi ispod lakrdije od stvari. Za ekonomistu, stvari kroz koje su aktivnosti ljudi regulisane u kapitalizmu su i majke i sinovi, razlozi i posledice svojih sopstvenih aktivnosti.

Važnost vrednosti, to jest cene robe, količine novca za koju se ista menja, nije određena stvarima, već svakodnevnim aktivnostima ljudi. Ponuda i potražnja, savršeno i nesavršeno takmičenje, nisu ništa drugo do društveni oblici proizvoda i aktivnosti u kapitalističkom društvu; oni nemaju svoj sopstveni život. Činjenica da je aktivnost otuđena, to jest radno vreme je prodato za određenu količinu novca, koja ima određenu vrednost, ima nekoliko posledica po važnost vrednosti proizvoda takvog rada. Vrednost prodatih roba mora biti najmanje jednaka vrednosti radnog vremena. To je očigledno i sa stanovišta individualnog kapitalizma, a i sa stanovišta celokupnog društva. Ukoliko je vrednost prodatih roba individualnog kapitaliste manja nego vrednost rada koji je iznajmio, onda će samo njegovi troškovi proizvodnje biti viši nego zarada i on bi ubrzo bankrotirao. Društveno gledano, ukoliko je vrednost radnikove proizvodnje manja nego vrednost njegove potrošnje, onda radna snaga neće moći da reprodukuje ni samu sebe, a da ne govorimo o kapitalističkoj klasi. Ipak, ukoliko je vrednost roba jednaka vrednosti radnog vremena utrošenoj na njoj, proizvođači roba bi reprodukovali samo sebe, i njihovo društvo ne bi bilo kapitalističko društvo; njihova aktivnost bi se možda još uvek ogledala u proizvodnji roba, ali to ne bi bila kapitalistička proizvodnja roba.

Da bi rad stvorio kapital, vrednost proizvoda rada mora biti viša nego vrednost rada. Drugim rečima, radna snaga mora proizvesti ekstra proizvod, količinu dobara koje on ne troši, a taj ekstra proizvod mora biti transformisan u višak vrednosti, oblik vrednosti koje ne prisvaja radnik u obliku plate, već kapitalista kao profit. Dalje, vrednost proizvoda rada mora biti viša i zbog toga jer živi rad nije jedini oblik rada materijalizovan u njima. U proizvodnom procesu radnici troše svoju energiju, ali isto tako koriste i akumulirani rad drugih u obliku instrumenata, a daju i oblik materijalima na kojima je izvestan rad i ranije utrošen.

To dovodi do čudnog rezultata da su vrednosti radnikovog proizvoda i vrednost njegove najamnine različite važnosti, to jest, količina novca koju dobija kapitalista kada proda robe koje proizvode njegovi unajmljeni radnici, je drugačija od količine kojom isplaćuje radnike. Ta razlika se ne objašnjava činjenicom da upotrebljeni alati i materijali moraju biti plaćeni. Ukoliko bi vrednost prodatih roba bila jednaka vrednosti živog rada i instrumenata, tu i dalje ne bi bilo mesta za kapitaliste. Činjenica je da razlika između te dve važnosti mora biti dovoljno velika da podrži kapitalističku klasu - ne samo individualce, već i specifične aktivnosti u koje su ti individualci angažovani, recimo kupovina rada. Razlika između totalne vrednosti proizvoda i vrednosti na njihovu proizvodnju utrošenog rada, je višak vrednosti, seme kapitala.

U pokušaju da odredimo korene viška vrednosti, neophodno je istražiti zbog čega je vrednost rada niža od vrednosti roba koje on proizvodi. Otuđena aktivnost radnika transformiše materijale uz pomoć instrumenata i proizvodi određenu količinu roba. Ipak, kada se te robe prodaju i upotrebljeni materijali i instrumenti isplate, radnicima se ne daje preostala vrednost kao njihova najamnina; njima se daje manje. Drugim rečima, za vreme svakog radnog dana, radnik izvodi izvesnu količinu neplaćenog rada, prisilnog rada, za koji ne dobija nadoknadu.

Izvođenje tog neplaćenog rada, tog prisilnog rada, je još jedan "uslov za opstanak" u kapitalističkom društvu. Ipak, kao i otuđenje, taj uslov nije nametnut prirodno, već kolektivnim radom ljudi, kroz njihove svakodnevne aktivnosti. Pre nego što su postojali sindikati, individualni radnik je prihvatao svaki raspoloživi prisilni rad, pošto je odbijanje posla značilo da će drugi radnici prihvatiti ponuđene uslove razmene, a individualni radnik bi ostao bez nadnice. Radnici su se takmičili jedan sa drugim zbog nadnica ponuđenih od strane kapitalista; ukoliko bi radnik dao otkaz pošto mu je nadnica neprihvatljivo niska, nezaposleni radnik je bio voljan da ga zameni, pošto je za nezaposlenog mala nadnica bolja nego nikakva nadnica. To takmičenje među radnicima je bilo zvano "slobodni rad" od strane kapitalista, koji su činili velike žrtve da bi očuvali tu slobodu radnika, pošto je baš ta sloboda obezbedila višak vrednosti kapitalisti, i omogućila mu da akumulira kapital. Nije radnikov cilj bio da proizvede više dobara nego što je plaćen. Njegov cilj je bio da primi što je moguće višu nadnicu. Bilo kako, postojanje radnika bez nadnice, čije je shvatanje visoke nadnice, sledstveno tome, bilo mnogo umerenije nego ono zapošljenog radnika, omogućavalo je kapitalisti da iznajmljuje rad po nižoj nadnici. U stvari, postojanje nezaposlenih radnika omogućilo je kapitalistima da plaćaju niže nadnice nego što bi to radnici prihvatili. Prema tome, rezultat kolektivne svakodnevne aktivnosti radnika, gde svako pojedinačno teži ka najvišoj mogućoj nadnici, bio je snižavanje nadnica za sve; efekat borbe svakog protiv svih je bio da svi dobijaju najniže moguće nadnice, a da je kapitalista dobijao najviši višak.

Svakodnevni rad svih, anulirao je ciljeve pojedinca. Ali radnici nisu znali da je njihova pozicija proizvod njihovog svakodnevnog ponašanja; njihove aktivnosti za njih nisu bile jasne. Radnicima se činilo da su niske nadnice jednostavno prirodni deo života, kao bolest ili smrt, i da je sniženje plata prirodna katastrofa, kao poplava ili jaka zima. Kritike socijalista i Marksove analize, kao i porast industrijskog razvoja koji je pružio više vremena za razmišljanje, skinuli su neke od velova i omogućili radnicima da vide kroz svoje aktivnosti do izvesnog stepena. Ipak, u Zapadnoj Evropi i u Sjedinjenim Državama, radnici se nisu otarasili kapitalističkog oblika svakodnevnog života; oni su organizovali sindikate. A pod drugačijim materijalnim uslovima u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, radnici (i seljaci) zamenili su kapitalističku klasu državnom birokratijom koja kupuje otuđeni rad i akumulira kapital u Marksovo ime.

I sa sindikatima svakodnevni život nalikuje onome pre postanka sindikata. U stvari, skoro je isti. Svakodnevni život nastavlja da se sastoji od rada, otuđene aktivnosti, i od neplaćenog rada, prisilnog rada. Radnik, član sindikata, više ne postavlja sam uslove svog otuđenja; sindikalni funkcioneri rade to za njega. Uslovi pod kojima je radnikova aktivnost otuđena više nisu dirigovani pojedinačnim radnikovim potrebama da prihvati ono što se nudi; oni su sada dirigovani potrebom sindikalnih birokrata da održe svoju poziciju podvodača između onih koji prodaju i onih koju kupuju rad.

Sa ili bez sindikata, višak vrednosti nije ni prirodni proizvod ni proizvod kapitala; on je stvoren svakodnevnim aktivnostima ljudi. U izvođenju njihovih svakodnevnih aktivnosti, ljudi nisu prinuđeni samo da otuđuju svoje aktivnosti, oni su takođe prinuđeni da reprodukuju uslove koji ih prisiljavaju da otuđuju svoju aktivnost, da reprodukuju kapital, a samim tim i snagu kapitala da kupuje rad. To nije zbog toga što oni ne znaju "šta je alternativa". Osoba koja boluje od hronično lošeg varenja, jer jede previše masnoće, ne nastavlja da jede masno zbog toga što ne zna šta je alternativa. Bilo da više voli da jede masno, ili zbog toga što mu nije jasno da svakodnevno konzumiranje masnoće prouzrokuje njegovu bolest. I još ako mu doktor, propovednik, učitelj ili političar kaže, prvo, da je masnoća ono što ga održava u životu, i drugo, da se on već brine za njegovo dobro, nije ni čudno da mu njegove aktivnosti nisu jasne i da on ne čini veliki napor da bi ih učinio jasnijim.

Proizvodnja viška vrednosti je uslov opstanka, ali ne za populaciju, već za kapitalistički sistem. Višak vrednosti je deo vrednosti roba proizvedenih radom, a koji se ne vraća proizvođačima. On može biti izražen bilo u robama, bilo u novcu (isto kao što i kapital može biti izražen bilo kao količina stvari, bilo kao količina novca), ali to ne menja činjenicu da je on izraz materijalizovanog rada koji je uskladišten u datoj količini proizvoda. Pošto proizvodi mogu biti zamenjeni za "odgovarajuću" količinu novca, novac "zastupa", predstavlja, istu vrednost kao i proizvod. Novac može, u zamenu, biti zamenjen za sledeću količinu proizvoda "odgovarajuće" vrednosti. Skup tih zamena, koje se simultano dešavaju u kapitalističkoj svakodnevici, predstavlja kapitalistički proces cirkulacije. Kroz taj proces se dešava metamorfoza viška vrednosti u kapital.

Deo vrednosti koji se ne vraća radniku, višak vrednosti, omogućava kapitalisti opstanak, a dozvoljava mu i više od prostog opstajanja. Kapitalista investira deo viška vrednosti; unajmljuje nove radnike i kupuje nova sredstva za proizvodnju; on proširuje svoj domen. A to znači da kapitalista akumulira novi rad, i u obliku živog rada koji unajmljuje i u obliku prošlog rada (plaćenog i neplaćenog) koji je uskladišten u materijalima i mašinama koje kapitalista kupuje.

Cela kapitalistička klasa akumulira višak rada društva, ali taj proces se odvija na društvenoj skali i, shodno tome, ne može biti viđen ukoliko neko posmatra aktivnosti jednog kapitaliste. Mora se zapamtiti da proizvodi koje kapitalista kupuje kao instrumente imaju iste karakteristike kao i proizvodi koje prodaje. Prvi kapitalista prodaje drugom kapitalisti instrumente za određenu količinu vrednosti, i samo deo te vrednosti se vraća radnicima u obliku plate; preostali deo je višak vrednosti sa kojim prvi kapitalista kupuje nove instrumente i novi rad. Drugi kapitalista kupuje instrumente za određenu vrednost, što znači da on plaća potpunu količinu rada koji se vraća prvom kapitalisti, količinu rada koji će biti plaćen radnicima kao i količinu koja se izvodi neplaćeno. To znači da instrumenti akumulirani od strane drugog kapitaliste sadrže neplaćen rad izveden za prvog. Drugi kapitalista prodaje svoje proizvode za datu vrednost, a samo deo te vrednosti vraća svojim radnicima; preostali deo on koristi za nabavku novih instrumenata i rada.

Ukoliko je ceo proces sabijen u kratak vremenski period, i ukoliko svi kapitalisti deluju zajedno, uvidećemo da je vrednost kojom kapitalista stiče nove instrumente i novi rad, jednaka onoj vrednosti proizvoda koja se ne vraća proizvođaču. Taj akumulirani višak rada je kapital.

U uslovima potpunog kapitalističkog društva, ukupni kapital je jednak količini neplaćenog rada izvedenog od strane generacija ljudskih bića čiji se životi sastoje od svakodnevnog otuđivanja njihovih dnevnih aktivnosti. Drugim rečima, kapital, zbog koga ljudi prodaju dane svog života, je proizvod prodatih aktivnosti čoveka, i reprodukuje se i širi svaki dan jer čovek prodaje i sledeći radni dan, koristeći svaki momenat u kome čovek odluči da nastavi da živi u kapitalističkom obliku svakodnevice.

Skladištenje i akumulacija ljudskih aktivnosti

Transformacija viška rada u kapital je specifični istorijski oblik opštijeg procesa, procesa industrijalizacije, permanentne transformacije čovekovog materijalnog okruženja.

Određene esencijalne karakteristike ove posledice ljudske aktivnosti u kapitalizmu mogu biti shvaćene uz pojednostavljenu ilustraciju. U jednom zamišljenom društvu, ljudi provode većinu svog aktivnog vremena proizvodeći hranu i druge potrepštine; samo deo njihovog vremena je "višak vremena" u smislu da je oslobođeno od proizvodnje potrepština. Taj višak aktivnosti može biti posvećen proizvodnji hrane za sveštenike i ratnike koji je ne proizvode; može biti iskorišćeno u izvođenju ceremonija ili gimnastičkih vežbi. U bilo kom slučaju, materijalni uslovi tih ljudi se ne menjaju iz generacije u generaciju, uprkos svakodnevnim aktivnostima. Ipak, jedna generacija ljudi tog imaginarnog društva može uskladištiti svoj višak vremena navijajući opruge. Sledeća generacija može odviti energiju uskladištenu u oprugama kako bi ispunili neophodne zadatke, ili može jednostavo koristiti energiju opruga da bi navila nove. U svakom slučaju, uskladišteni višak rada prethodnih generacija obezbeđuje nove generacije sa većom količinom viška radnog vremena. Nova generacija može takođe uskladištiti svoj višak u oprugama, a i u drugim plodištima. U relativno kratkom periodu rad uskladišten u oprugama će prevazići radno vreme bilo koje žive generacije; uz utrošak relativno male energije ljudi iz tog imaginarnog društva će biti sposobni da upotrebe opruge u većini svojih poslova, a takođe i za navijanje novih opruga za buduće generacije. Većina sati koje su ranije trošili na proizvodnju neophodnosti, sada će biti na raspolaganju za aktivnosti koje nisu diktirane neophodnostima već projektovane maštom.

Na prvi pogled izgleda neverovatno da će ljudi provesti sate u bizarnom zadatku navijanja opruga. Isto tako neverovatno izgleda da će navijene opruge oni čuvati za buduće generacije, dok bi odvijanje opruga moglo obezbediti, na primer, zadivljujući spektakl na dan svečanosti.

Međutim, ukoliko ljudi ne raspolažu svojim životima, ukoliko njihove radne aktivnosti nisu njihove, ukoliko se njihove praktične aktivnosti sastoje od prisilnog rada, tada će ljudska aktivnost biti upravljena ka cilju navijanja opruga, cilju skladištenja viška radnog vremena u materijalnim plodištima. Istorijska uloga kapitalizma, uloga koju su izveli ljudi koji su prihvatili legitimnost drugih da raspolažu njihovim životima, sastoji se, konkretno, od skladištenja ljudske aktivnosti u materijalnim plodištima putem prisilnog rada.

I sve dok se ljudi potčinjuju "moći" novca da kupuje uskladišteni rad kao i životne aktivnosti, i sve dok prihvataju fiktivno "pravo" posednika novca da kontrolišu i raspolažu uskladištenim kao i životnim aktivnostima društva, oni transformišu novac u kapital i posednike novca u kapitaliste.

To duplo otuđenje, otuđenje životnih aktivnosti u obliku najamnog rada i otuđenje aktivnosti prošlih generacija u obliku uskladištenog rada (sredstva za proizvodnju), nije određeni čin koji se desio nekada u istoriji. Odnos između radnika i kapitalista nije stvar koja se nameće društvu na jednoj tačci u prošlosti, jednom i zauvek. Nikada nije potpisan ugovor, ili čak napravljen usmeni dogovor, u kome ljudi predaju vlast nad životnim aktivnostima svih budućih generacija sa svih prostora planete.

Kapital nosi masku prirodne sile; izgleda stabilan kao sama zemlja; njegovi potezi izgledaju neizmenljivi kao plima i oseka; njegove krize izgledaju neizbežne kao zemljotres ili poplava. Čak i kada se prizna da je kapital stvorio čovek, to priznanje može biti prilika za izmišljanje još nametljivije maske, maske sile koja je proizvod čoveka, Frankenštajnovo čudovište čija snaga zahteva više poštovanja nego bilo koja prirodna sila.

Ipak, kapital nije ni prirodna sila, ni čudovište koje je napravio čovek jednom u prošlosti, i koje još od tada dominira ljudskim životima.

Moć kapitala se ne oslanja na novac, pošto je novac društvena konvencija koja nema više "moći" nego što je čovek spreman da joj dopusti; kada čovek odbije da proda svoj rad, novac ne može izvesti ni najprostiji zadatak jer novac ne "radi".

Moć kapitala ne počiva ni u materijalnim plodištima u kojima je uskladišten rad proteklih generacija, pošto potencijalna energija sačuvana u tim plodištima može biti oslobođena aktivnošću živih ljudi bilo da su ta plodišta kapital, imenom otuđeno "vlasništvo", ili ne. Bez životne aktivnosti skup objekata koji predstavljaju društveni kapital bio bi raštrkana gomila raznovrsnih predmeta za upotrebu bez sopstvenog života, a "posednici" kapitala bi bili raštrkani skup neobično nekreativnih ljudi koji se okružuju komadima papira u lakomislenom pokušaju da ožive uspomene na staru veličinu. Jedina "moć" kapitala počiva u svakodnevnim aktivnostima živih ljudi; ta "moć" se sastoji od spremnosti ljudi da prodaju svoje svakodnevne aktivnosti u zamenu za novac, i da predaju kontrolu nad produktima svojih i aktivnosti prethodnih generacija.

I sve dok osoba prodaje svoj rad kapitalisti i prihvata samo deo svoga proizvoda kao platu za rad, ona stvara uslove za kupovinu i eksploataciju ljudi. Ni jedan čovek ne bi dobrovoljno dao svoju ruku ili svoje dete u zamenu za novac; čak i kada čovek promišljeno svesno prodaje svoj radni život u pokušaju da stekne neophodnosti za život, on ne samo da reprodukuje uslove koji nastavljaju da prodaju života učine neophodnom za druge ljude. Kasnije generacije, naravno, mogu odbiti da prodaju svoje radne živote iz istog razloga zbog koga odbijaju da prodaju ruku; ipak, svaki neuspeh u odbijanju otuđenja i prisilnog rada uvećava zalihe uskladištenog rada kojim kapital može kupiti radne živote.

U pokušaju da transformiše višak rada u kapital, kapitalista mora da pronađe način da ga uskladišti u materijalnim plodištima, u novim sredstvima za proizvodnju, i mora unajmiti nove radnike da aktiviraju nova sredstva za proizvodnju. Drugim rečima, mora povećati svoje preduzeće ili otvoriti novo u drugoj grani proizvodnje. To pretpostavlja ili zahteva postojanje materijala koji se mogu obraditi u nove robe koje je moguće prodati, postojanje kupca novih proizvoda i postojanje dovoljno siromašnih ljudi spremnih da prodaju svoj rad. Ti zahtevi su i sami kreirani od aktivnosti kapitalista, i kapitalista ne priznaje ograničenja ili smetnje svojoj aktivnosti; kapitalistička demokratija zahteva apsolutnu slobodu.

Imperijalizam nije samo "poslednji stepen" kapitalizma; on je i njegov prvi stepen.

Sve što može biti pretvoreno u tržišnu vrednost hrana je za kapitalistički mlin, bilo da to leži na zemlji kapitaliste ili njegovog suseda, bilo da se nalazi nad ili pod zemljom, pliva u moru ili puzi po njegovom dnu, bilo da se nalazi na drugom kontinentu ili planeti. Sva ljudska istraživanja prirode, od alhemije do fizike, mobilizovana su u potrazi za novim materijalima u kojima se može skladištiti rad, da se nađu novi objekti koje neko može naučiti da kupi.

Kupci novih i starih proizvoda se stvaraju svakim raspoloživim sredstvom, a nova sredstva se neprekidno izmišljaju. "Otvorena tržišta" i "otvorena vrata" su uspostavljena silom i prevarom. Ukoliko ljudima nedostaje sredstava da kupe kapitalističke proizvode, njih unajmljuju kapitalisti i plaćaju ih za proizvodnju tih istih dobara; ukoliko lokalni zanatlija već proizvodi ono što kapitalista ima za prodaju, zanatlija biva uništen ili kupljen; ukoliko zakon ili tradicija zabranjuju upotrebu izvesnih proizvoda, zakoni i tradicija bivaju uništeni; ukoliko ljudima nedostaju objekti na kojima mogu upotrebiti kapitalističke proizvode, oni bivaju naučeni da kupuju te objekte; ukoliko su ljudi istrošili svoje psihičke ili biološke zalihe, onda kapitalisti "zadovoljavaju" njihove "duhovne" potrebe unajmljujući psihologe da ih kreiraju; ukoliko su ljudi zasićeni kapitalističkim proizvodima tako da više ne mogu da koriste nove objekte, oni bivaju naučeni da kupuju objekte i spektakle koji nemaju drugu svrhu osim da ih se jednostavno posmatra i da im se divi.

Siromašni ljudi su se našli u pred-agrarnim i agrarnim društvima na svim kontinentima; ukoliko nisu dovoljno siromašni da bi bili radi da prodaju svoj rad kada kapitalisti nastupe, njih kapitalisti osiromašuju svojim aktivnostima. Zemljišta lovaca postepeno postaju "privatno vlasništvo" "posednika" koji koriste državno nasilje da ograniče lovce na "rezervate" u kojima nema dovoljno hrane da lovci prežive. Alat za seljake postepeno postaje moguće nabaviti jedino od istog onog trgovca koji seljacima velikodušno pozajmljuje novac za alat, sve dok seljakov "dug" ne postane tako velik da ga primora da proda zemlju koju ni on niti njegovi preci nikada nisu kupili. Kupci zanatlijinih proizvoda postepeno postaju trgovci koji prodaju proizvode, sve do dana kada trgovac ne odluči da udomi "svog zanatliju" pod istim krovom, i obezbedi ga instrumentima koji će mu pomoći da koncentriše svoju aktivnost na proizvodnju najprofitabilnijih komada. Nezavisni, kao i zavisni lovci, seljaci i zanatlije, slobodni ljudi kao i robovi, bivaju pretvoreni u iznajmljene radnike. Oni koji su ranije raspolagali svojim životima u suočavanju sa teškim materijalnim uslovima, odbijaju da raspolažu svojim životima u trenutku kada preuzmu zadatak menjanja svojih materijalnih uslova; oni koji su ranije bili svesni stvaraoci svoje oskudne egzistencije, postali su nesvesne žrtve sopstvenih aktivnosti čak i kada su ukinuli oskudnost u svom životu. Čovek koji je bio veliki ali imao malo, sada ima mnogo ali je mali.

Proizvodnja novih roba, "otvaranje" novih tržišta i stvaranje novih radnika, nisu tri razdvojene aktivnosti; oni su tri aspekta iste aktivnosti. Nova radna snaga se stvara tačno u nastojanju da se proizvedu nove robe; plate koje prime ti radnici su i same novo tržište; neplaćeni rad tih radnika je izvor nove ekspanzije. Ni prirodne ni kulturne prepreke ne zaustavljaju širenje kapitala, pretvaranje čovekovih svakodnevnih aktivnosti u otuđeni rad, pretvaranje njihovog viška rada u "privatno vlasništvo" kapitalista. Ipak, kapital nije prirodna sila; on je spektar aktivnosti koje ljudi izvode svakodnevno; on je oblik svakodnevnog života; nastanak njegovog postojanja i njegovo širenje, pretpostavljaju jedan esencijalni uslov: raspoloženje ljudi da nastave da otuđuju svoje radne živote i da na taj način reprodukuju kapitalistički oblik svakodnevice.

Kalamazu 1969.