Rat u bivšoj Jugoslaviji je besneo više od četiri godine i privukao je više medijske pažnje po poginulom nego bilo koji rat u istoriji. Buržoaski komentatori beskonačno spekulišu o vojnom i političkom balansu snaga, drugim rečima, o značaju rata za ovu ili onu frakciju njihove klase. Da bi smo razumeli njegov značaj za našu klasu, svetski proletarijat, moramo da se osvrnemo na to kakav je uticaj rat imao na klasnu borbu i kakav je uticaj klasna borba imala na tok rata. Moramo analizirati borbe koje je rat trebao da savlada i borbe koje je on izazvao kod proletera koje je direktno pogodio. To nije lak zadatak s obzirom na nedostatak pouzdanih izvora informacija[1].
Vesti sa Balkana su očigledno i dalje depresivne, ali nas to ne treba da spreči u analizi kako je buržoazija izvela taj napad na našu klasu i kako mu se proletarijat odupreo, budući da efikasan otpor kapitalističkom ratu na širokoj skali, koji se nadamo da ćemo videti i na kome kao komunisti radimo, neće pasti sa neba – razviće se iz već postojećih borbi, ma koliko ograničenih, i iz lekcija koje su proleteri mogli da nauče iz njih.
Kao i u poslednjem ratu u Zalivu, početak rata u Jugoslaviji je bio napad na buntovni i relativno dobrostojeći deo svetskog proletarijata. Kao i u slučaju Zaliva, rat je gotovo momentalno i katastrofalno doveo do pada njihovog životnog standarda. Sličnost se tu završava. Za razliku od zemalja Zaliva, Jugoslavija nije imala važne sirovine, ili neke druge ekonomske izvore. Za vreme Hladnog rata bila je politički i vojno važna kao most izmedju Istoka i Zapada. Sada nacije bivše Jugoslavije svetskom kapitalu nisu važnije nego mnoštvo drugih širom planete.
Iako trenutno interesi najmoćnijih država u regionu nisu usmereni ka trenutnim poslovnim šansama, ne smemo zaboraviti da je uvek moguće napraviti mnogo novca u svakom ratu. Nije slučajost da su za ukidanje embarga na uvoz oružja najviše lobirale SAD, koje su vodeći svetski proizvodjač oružja, sa preko polovinom tržišta oružjem[2].
Važnost konflikta u Jugoslaviji za svetski kapital je najpre ideološka – to je poligon za ispitivanje u koje su nacije, nacionalne saveze i kapitalističke institucije proleteri zapravo spremni da veruju, pa i da umru za njih. To je pre medijski i politički dogadjaj nego vojni. Stvaranjem "Medjunarodnog tribunala za ratne zločine" u Holandiji, najmoćnije države mogu simultano da liju krokodilske suze nad poginulima u ratu, i da koriste pretnju medjunarodnim zakonom da bi sklopili dogovore sa zaraćenim stranama (na primer, optužbama protiv Karadžića i Mladića).
Za medije Zapada sve je to pitanje suprotnosti varvarizma rata i civilizacijskih, humanih vrednosti zapadnih političara koji, naravno, čine sve što mogu da uspostave mir, kao i pitanje sakrivanja činjenice da je zbog "vesternizacije" varvarskog Istoka i pokrenut rat. Mediji se svakodnevno pozivaju na reč "etničko čišćenje" kao da time opisuju neko zlo jedinstveno za rat u bivšoj Jugoslaviji, ili čak jedinstveno zlim Srbima. Oni žele da nas nateraju da zaboravimo da su ozakonjene pogrome i prisilne migracije uvek bile deo istorija tih ratnih mašina znanih kao nacije. Primeri su: "repatrijacija" Nemaca iz Istoče Evrope, odobrena od Saveznika 1945; Ugovor u Lozani 1923. izmedju Grčke i Turske, sponzorisan od Lige naroda, koji zahteva razmenu stanovništva jedne trećine Grčke populacije ili "etničko čišćenje" koje su izvodili imigracioni službenici svaki dan – i koji će sigurno postati reaktiviran protiv izbeglica iz Jugoslavije sada kada je "mir" zvanično objavljen.
Medijska demonizacija "Srba" sledila je oprobani kalup. Srbija je bila deo Jugoslavije u kome je postojao najveći otpor i programima osiromašenja nametnutim od strane MMF-a osamdesetih, a i ratu koji je počeo krajem 1991. Za medije i druge izvore buržoaske propagande, najgori su oni diktatori koji se suprotstavljaju buntovnim sekcijama radičke klase. Tobožnji otpor režimu obezbedjuje opravdanje za mere protiv proletarijata koji živi pod njim – izgladjujuće trgovinske sankcije, ograničenja putovanja, vojni napadi i podsticaji rasističkih stavova kod svakoga ko ima nesreću da živi pod tim režimom. Poziv liberala da se "režim izoluje" uvek znači, u praksi, "izolovati zarazu klasne borbe".
Manje važna ideološka ofanziva je bila usmerena ka stvaranju bloka pravoslavnih nacija – Rusije, Srbije, Grčke, itd. Bilo je i namera od strane dobrotvornih organizacija iz Saudijske Arabije i paramilitarnih grupa da preokrenu laičke takozvane Muslimane[3] iz Bosne i Hercegovine u prave muslimane (što znači, prave vernike islamske religije!). To je većim delom bilo neuspešno. Uporedo sa tim išli su i pokušaji islamskih režima da privole svoje gradjane da se udruže sa svojim vodjama u osudi Zapadnih sila zbog ignorisanja obećanja datih njihovoj islamskoj braći.
Na globalnom planu UN su još jednom odigrale svoju ulogu ideološke kamuflaže za buržoaziju. UN mogu biti uopšteno proglašene kao "nekompetentne", "da im nedostaje politički motiv", "da su meke prema Srbima", itd, ali mi sebi ne smemo dozvoliti da posumnjamo da su UN (ili da mogu biti) instrument mira, humanitarna celina koja je veća nego svi njeni ratnohuškački delovi. To, naravno, zahteva da je učešće trupa UN u masakrima brižljivo sakriveno[4]. Najnovija "mirovna inicijativa", koja je započela bombardovanjem vojnih postrojenja Republike Srpske u septembru 1995. od strane američkih vojnih aviona pod okriljem NATO-a, još je jedan pokušaj vlade SAD da demonstrira kako su američke snage dobre i fine. Da to očigledno ne vodi do trajnog mira u regionu dokazuje prosta činjenica da se tom "mirovnom inicijativom" podrazumeva ukidanje embarga na uvoz oružja, što omogućuje Hrvatskoj da postane čak i jača vojna sila nego što je sada, a bosanskim snagama da više ne zavise od saveza sa Hrvatskom. U govorima o anti-imperijalizmu sile Zapada velikodušno preuzimaju na sebe da imaju neki tajni plan nepovoljan za zemlje u ratu, obično povezan sa idejom da imperijalisti žele "jakog čoveka u regionu" koji bi ispunjavao njihova naredjenja. Ali zašto imati jednog jakog čoveka kada mogu imati dva ili tri? "Imperijalističke" sile nisu značajnije podržavale niti jednu stranu, one su jednostavno stvorile uslove pod kojima će se rat nastaviti – kao što su uradili u ratu Irak-Iran koji je trajao osam godina i odneo milion ljudi, dok se granice nisu pomerile ni za metar.
Rat i akumulacija kapitala
Kapitalističko društvo karakteriše rat svih protiv svih, na svim nivoima. Na nivou samih kapitalista postoji neprestana borba na tržištu koja vodi do neprekidnog "unapredjivanja sredstava za proizvodnju". Kapitalista koji je promašio da prihvati najnovije metode proizvodnje mora se brzo priključiti ili će rizikovati da bude u potpunosti eliminisan. Mere državne intervencije, kao što su nacionalizacija i državna pomoć, mogu ublažiti efekte takmičenja u nekim sektorima, ali samo uzimajući višak vrednosti od drugog, profitabilnijeg sektora. Kapitalisti nikada ne mogu da sede i sakupljaju prihod – oni moraju da nastave da izmišljaju nove metode cedjenja novog viška vrednosti iz proletarijata. Kada se radnička klasa kolektivno organizuje kako bi se oduprla tom procesu, tenzije u društvu postaju nepodnosive za kapitaliste – ne mogu da izvrše prestruktuiranje a u isto vreme oni to moraju. Rat je očigledno rešenje za njihove probleme. Sa tačke gledišta kapitalista u celini, buntovni i potencijalno buntovni proleteri su poslati da masakriraju jedni druge. Sa tačke gledišta individualnog kapitaliste, i kapitalističkih frakcija, oni su mogli da reše svoje kratkoročne finansijske probleme trenutnim nametanjem cele serije oštrih mera (od povećanja cena do militarizacije rada) "sopstvenim" radničkim klasama, kao i direktnim osvajanjem tržišta i zaostavštine kapitala drugih kapitalista.
Buržoaski mediji vole da nam kažu kako rat uništava sve – splet dogadjaja tako glup da ga niko svesno ne bi želeo... osim ludih diktatora. U stvarnosti, ratna razaranja su često mnogo selektivnija nego što bi to oni želeli da mi verujemo. Na primer, bombardovanje Drezdena februara 1945. ostavilo je industriju skoro netaknutom. Od nacionalističkih milicija u Bosni se ne može očekivati da pokažu istu preciznost kao RAF-ova Komanda bombardovanja, ali su oni generalno izbegavali direktni vojni sukob sa UN. Sledstveno tome, u svakom gradu u kome su bile UN trupe, njihova baza je bila smeštena uglavnom u industrijskom postrojenju, obezbedjujući da samo stambeni krajevi budu bombardovani.
Važna karakteristika konflikata unutar vladajućih klasa u bivšem "Istočnom bloku", još od 1989, bila je tendencija modernijih, konkurentnijih frakcija kapitala da se razdvoje od manje konkurentnih, vodeći borbu protiv centralizovanih država koje su delile naš višak vrednosti medju više i manje konkurentnim kapitalistima. To je očigledno u secesiji Baltičkih država od Sovjetskog Saveza, u borbi izmedju Armenije i Azerbejdžana oko Nagorno Karabaha, u odvajanju Češke od Slovačke republike, itd. Te podele često odgovaraju istorijskim lingvističkim, religijskim i drugim "etničkim" podelama. Gde te etničke podele ne postoje, one uvek mogu biti izmišljene. Baš tako je započeo i rat u Jugoslaviji.
Prva republika koja je proglasila otcepljenje bila je Slovenija. To je bila republika sa najmodernijom industrijom i najrazvijenijom trgovinom sa Zapadom. Slovenačka buržoazija je imala još jedan veoma očigledan ekonomski razlog za otcepljenje. Slovenija je bila jugoslovenska granica sa Zapadnom Evropom. Zbog toga je većina carina na robu sa Zapada bila plaćana na toj granici. Otcepljenje je bilo glavni udar na devizno finansiranje jugoslovenske države i momentalni dobitak za novu slovenačku državu. Kratak rat (deset dana) koji je Slovenija iskusila tokom juna-jula 1991. uveliko je pomogao u stvaranju nacionalnog jedinstva potrebnog za prestruktuiranje[5]. U Jugoslaviji (dok je još uvek bila u jednom komadu) su republike Slovenija i Srbija predstavljale dva najekstremnija politička pola. Slovenačko rukovodstvo, koje je imalo ekonomsku ali i malu političku i vojnu snagu, zagovaralo je manje centralizovanu "konfederalnu" državu. Srpsko rukovodstvo, koje je imalo narastajući monopol vojne i političke snage ali opadajuću ekonomsku snagu, zagovarala je povećanje centralizacije države pod srpskom dominacijom. Slovenački komunisti su bili prvi koji su napustili 14. (poslednji) kongres Saveza Komunista Jugoslavije (SKJ) kada se on raspao početkom 1990. Oni su odmah otkazali davanja svog dela za "Fond za nerazvijene krajeve" namenjen Srbiji – ratni potez čak i ukoliko rata još nije bilo.
U Bosni i većem delu Hrvatske, uspešni talasi "etničkog čišćenja" su kreirali homogenije stanovništvo, spremo da ide tamo gde najmanje želi jer će biti masakrirano i spremno da radi skoro besplatno. Najnoviji (Dejtonski) "mirovni plan" tobože dozvoljava izbeglicama da se vrate svojim domovima, ali to je očigledno sranje. Sve strane razumeju da je za većinu izbeglica gotovo nemoguće da se vrate. Izmedju ostalih stvari, sproveli su sistematsko uništenje kuća – na primer, nakon što je Krajina pregažena, što je izazvalo beg skoro celokupne srpske populacije, Hrvatska vojska je uništila preko 60% kuća a opljačkala sve. Zvanično podržavanje prava izbeglica da se vrate jednostavno kuraži siromašne da se još žešće bore medjusobno za kuće koje nisu uništene.
Stotine hiljada Jugoslovena sada živi u izbegličkim kampovima u Nemačkoj gde im je rečeno da će biti vraćeni u "njihovu" zemlju čim ona bude proglašena "bezbednom" (u vreme pisanja, nemački političari već govore da će to uraditi pošto je tamo "mir"). Te izbeglice nemaju nikakva prava, osim najvažnijeg prava koje garantuje buržoasko društvo – pravo da rade! U okolini Berlina, na primer, oni imaju šansu da zarade 2 DM za sat radeći u fabrici, ili 1 DM za sat radeći kao posluga u domovima bogatih.
U Srbiji, Hrvatskoj i Bosni oštre mere su često dobijale oblik ne plaćanja radnika. U oblastima Bosne koje kontroliše bosanska vlada radnici su radili mesecima bez plate jer je to za dobro njihove zemlje. Delegati sindikata iz Zapadne Evrope su srećni da to istaknu. U Hrvatskoj je početkom 1995. bio solidan štrajk železničara zbog neisplaćenih plata. Mediji su štrajkače proglasili za "pro-Srpske" izdajnike, a štrajk je većim delom razbijen pretnjom Ministra odbrane da će svi štrajkači biti regrutovani i poslati na front.
Kao što smo već diskutovali u našem članku o Somaliji u Wildcat broj 17, rat je takodje i važno sredstvo kojim kapital razvlašćuje seljaštvo. Pre rata Jugoslavija je još uvek bila većim delom seljačka zemlja. Za razliku od Sovjetskog Saveza, socijalistička kolektivizacija agrikulture nikada nije otišla daleko. Čak su i industrijski radnici u velikim gradovima održavali veze sa selom koje se kretalo ka apsolutnoj bedi. Sada je većina sela uništena. U Bosni ne samo da su sela uništena, već su i plodna polja bukvalno zasejana minama (milionima mina), što ih čini neupotrebljivim u narednim decenijama. Većina najžešćih borbi vodilo se u ruralnim oblastima pa su seljaci pobegli u urbane. Kao i uvek, buržoazija "proširuje populaciju gradova i spašava milione od idiotizma ruralnog života".
Uzroci rata
Prvi vojni sukobi su počeli 17. avgusta 1990. u Krajini, delu Hrvatske, nakon što je lokalna srpska nacionalistička partija organizovala referendum o političkoj autonomiji oblasti sa većinsko srpskom populacijom. Od tada su političke i vojne tenzije izmedju Srbije i Hrvatske brzo rasle što je dovelo do pravog rata avgusta 1991, tobože zbog pitanja statusa Srba koji su živeli unutar granica Republike Hrvatske. Taj rat se nije greškom dogodio. On je bio unapred brižljivo planiran od obe strane, kao direktan odgovor na borbeni pokret proletera uz korišćenje slabosti te borbe.
U tim pripremama srpski nacionalizam je odigrao najvažniju ulogu. Postojala su dva razloga za to. Prvo, važna je bila uloga koju je frakcija vladajuće klase, udružena sa Republikom Srbijom, odigrala u upravljanju vojskom, policijom i državnom birokratijom. Drugo, bila je važna i činjenica da je značajan broj ljudi koji su sebe smatrali Srbima (ili koji su mogli biti ubedjeni da sebe smatraju Srbima uz pomoć medijske mistifikacije i psihičkih pretnji) mogao biti nadjen u svim delovima Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije. Srpski nacionalizam je tako imao potencijal da zavadi i teroriše proletarijat širom cele Jugoslavije na način na koji drugi etnički nacionalizmi nisu mogli. U tom smislu dominantni stav zapadnih medija da su "Srbi krivi za sve" ima element istine u sebi, ipak, pošto je i to nacionalistički pogled, tako se smišljeno ignoriše činjenica da bi se najozbiljniji otpor ratnim namerama razvio u samoj Srbiji. Ideologija srpskog nacionalizma ( toliko koliko se on razlikuje od ostalih nacionalističkih ideologija) je analogna cionizmu – Srbi su istorijski proganjan narod koji je propatio užasne masakre od strane nacista (i, naravno, za vreme 500 godina turske vladavine, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata...); pretnja genocidom (omiljena reč srpskih nacionalista) se može ponoviti svakog momenta ukoliko se okleva sa nacionalnim ujedinjenjem; Hrvatima je država dana od strane nacista za vreme Drugog svetskog rata pa su svi Hrvati nacisti (a i Nemačka je najjače podržavala nezavisnost Hrvatske, pa šta više reći...); svako čiji je deda posetio džamiju bio je i biće ludi islamski fundamentalista.
Radnička klasa se mobiliše...
Kada je 1980. umro Tito užasna tajna, veličina nacionalnog duga, izašla je pred javnost – najmanje 14 milijardi dolara. Dug je toliko narastao manje-više iz istog razloga kao i drugde – porast cena energije kao rezultat "naftnog šoka" 1974. i politike visokih kamata zapadnih sila. Početkom 1980. Jugoslavija je postala član MMF-a, a 1981. je dobila najveći kredit ikad dat od strane te organizacije. Pored toga, 1983-84. Jugoslavija je nastavila sa pregovorima o kreditiranju sa 600 zapadnih banaka kao i sa MMF-om. MMF je zahtevao od vlade Jugoslavije da nametne smanjenje plata nerentabilnim poslovima, da ukine kontrolu cena, da povisi kamatne stope i da devalvira dinar za 25 %. Veće banke su bile potpomognute stranim kreditima i data im je uloga da zatvaraju manje nesolventne banke koje su davale zajmove neprofitabilnim poslovima. To je bio pokušaj da se nosi sa većim strukturalnim problemima jugoslovenske ekonomije – njene finansijske institucije su bile potpuno povezane sa industrijom tako da su mnoga preduzeća, naročito ona sa politički moćnim gazdama, mogla sama da štampaju novac obezbedjujući sebi bezgranične kredite. Drugim rečima, od Jugoslavije se očekivalo da izvede istočnoevropsku varijantu "anti-inflacionih" mera sprovedenih u SAD i Zapadnoj Evropi.
Započevši u Makedoniji, 1984. je izbio talas štrajkova većinom uperenih protiv otpuštanja. Na primer, trebala je da bude zatvorena tekstilna fabrika što bi oduzelo posao većini lokalne populacije. Tri stotine radnika je uspešno štrajkovalo 46 dana protiv ukidanja samoupravljanja i u ime masa a protiv "birokratske mafije". Suočena sa takvim oblikom militantnosti vlada nije mogla da ostvari svoje namere. Broj uspešnih stečajnih postupaka je zapravo opao sa 156 u 1979. na 97 u 1985. Umesto toga banke su štampale sve više dinara u pokušaju da smanje plate bez zatvaranja neprofitabilnih preduzeća.
U medjuvremenu, nastavili su se pokušaji direktnog smanjenja plata. Leta 1985. administracija luke Kopar je proglasila smanjenje plata zbog navodne nedovoljne iskorišćenosti kapaciteta luke. štrajk je razbijen posle dva dana otkazima i policijskom represijom protiv vodja, ali je i izazvao štrajkove širom Jugoslavije. Tokom štrajkova sindikati kontrolisani od strane države su skoro kompletno diskreditovani, ne samo zbog toga što su podržali sve programe države. U Sloveniji je štrajkovalo nekoliko velikih fabrika i radnici su vratili svoje sindikalne knjižice. Na Kosovu su štrajkovali rudari, delom protiv korumpiranih sindikalnih vodja koje su naterali na ostavke.
U martu 1986. je smenjena vlada Milke Planinc jer je bila kompletno nesposobna da nametne oštre programe MMF-a. Nova vlada premijera Mikulića je obećala šestomesečno zamrzavanje plata i skok cena. To se nije desilo. Radnici su se izborili za povećanje plata od 8 % preko plana za tu godinu – po sindikatu radnici su "jeli opremu i mašine". Još jednom je vlada devalvirala dinar i donela novi zakon o bankama, kreiran da natera na bankrot neprofitabilne poslove onemogućavajući im da dobiju kredite. Prva kompanija koju je to pogodilo je bila jedna gradjevinska firma iz Titograda (sada Podgorica). 2.000 radnika je otpušteno i nezaposlenost u Titogradu je porasla za 20 %. Zatim je sledio čuveni "skandal" bosanske kompanije za distribuciju hrane Agrokomerc. Ta kompanija je zapravo štampala novac za samu sebe i to u količini od nekoliko stotina miliona dolara. Njen direktor je bio Fikret Abdić koji je kasnije osnovao nezavisnu bosansku državu podržavanu od UN. U Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu (najsiromašnijim regionima) propale su sve banke, a mnoga preduzeća su završila jednostavno napuštena. Nezaposlenost je skočila na 1,2 miliona – u zemlji sa 24 miliona stanovnika to je uporedivo sa Britanijom ranih 80-ih. Inflacija je dostigla 130 %.
Krajem februara 1987. je kao odgovor na porast cena, zamrzavanje plata i intenzifikaciju rada, izbilo nekoliko štrajkova koji su od vlasti proglašeni kao "divlji". Za mesec i po bilo je 80 štrajkova bez upozorenja širom Jugoslavije, naročito u Hrvatskoj. Vlasti su pretile otpuštanjima i intervencijom vojske ali je pokret nastavio da raste. Nakon kratkog prekida, početkom aprila se nastavio štrajk ugljenokopa Labin koji je trajao 30 dana. Rudari su zahtevali poništenje svih poskupljenja, porast plata za 100 % (uobičajeni zahtev u to doba) i promenu uprave sindikata. Suočeni sa mogućnošću da se štrajk proširi šefovi su dozvolili porast plata za više od 40 % i raspustili su mnoge nepopularne funkcionere.
Demonstracije štrajkača ispred Republičkog parlamenta su postale uobičajene. Jula je 10.000 radnika kompanije za izradu obuće i guma stupilo u štrajk – njih 5.000 je otišlo u Beograd da zahteva udvostručenje plata i ostavku direktora, koji je tada bio i Ministar za spoljnu razmenu. Zahtevali su raspuštanje celog rukovodstva kao i cele skupštine opštine Vukovar. Oni nisu otišli samo da iznesu svoje zahteve ispred Saveznog parlamenta, već i da iskažu solidarnost sa radnicima u Beogradu, kao i da celu Jugoslaviju pozovu na generalni štrajk. To je predstavljalo važan raskid sa deljenjem pokreta po republikama.
Krajem maja 1988. izbio je novi talas štrajkova, većinom u rudarskim i transportnim sektorima Srbije i Bosne i Hercegovine, kao odgovor na zakon o "preraspodeli prihoda" izglasan od strane Saveznog paralamenta i koji je trebao da znači dramatična smanjenja plata. Oktobra iste godine izbili su oštri sukobi izmedju radnika i specijalnih policijskih jedinica u Crnoj Gori. Titograd su te jedinice opsedale dva dana ali je pokret i dalje tražio ostavku crnogorske vlade. Kratko nakon toga vlada "autonomne pokrajine" Vojvodine se takodje osetila dužnom da podnese ostavku. Konačno, u decembru 1988. i sama savezna vlada je dala ostavku, a rekonstruisana je nova pod okriljem premijera Ante Markovića.
Marković je objavio šokantno originalan program oslobadjanja cena, restriktivnih kredita i devalvacije dinara. To je dovelo do još jednog talasa štrajkova tokom prvih meseci 1989. sa tada već dobro poznatim zahtevom za povećanje plate od 100%. Industrijski nemiri su se nastavili tokom godine. Decembra 1989. 650.000 zaposlenih u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji je proglasilo štrajk protiv vladine politike i još jednom su zatražili povećanje plata za 100%. Direktori preduzeća su se predali, suprotno direktivama vlade, i obećali ispunjenje zahteva. Za tu godinu radnici su uspeli da izvuku povećanje realnih plata za 25%. Otpor tom novom programu je bio naročito jak u Srbiji. U Sloveniji je krenuo uspešan talas bankrota i, po prvi put, pojavila se značajna nezaposlenost, ali vlasti u Srbiji su bile prisiljene da ignorišu zamrzavanje plata i da nastave da jemče za bankrotirana preduzeća. Za par meseci se prosečni prihod u Srbiji izjednačio sa onim iz Slovenije, bez odgovarajućeg porasta u produktivnosti. U septembru 1989. 10.000 radnika u štrajku demonstriralo je u Beogradu i Skoplju i zapretilo je da će pokrenuti generalni štrajk ukoliko federalne vlasti ne prekinu inflaciju. Takodje su zahtevali da nemačka marka postane načelna valuta u kojoj će biti isplaćivani. Kao i u Britaniji sedamdesetih, sama inflacija je postala fokus za političku mobilizaciju radnika koji su razumeli da nije dovoljno samo iscediti više novca od pojedinih direktora.
Februara i marta te godine eksplodiralo je Kosovo. Izbili su štrajkovi i ustanci u svim gradovima te provincije – bile su napadnute policijske stanice, vozovi, prodavnice su bile opljačkane, na policajce se pucalo sa krovova zgrada. Univerzitet je bio okupiran. Srednješkolci su bojkotovali nastavu. Dogadjaji su doveli do uvodjenja vanrednog stanja 27. marta. Sledećeg dana je parlament Srbije jednoglasno izglasao ukidanje ustavne autonomije autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, potpuno ih integrišući u Srbiju. Neposredan cilj toga je bio legalizovati ugušenje ustanka trupama koje nisu sa Kosova, odgovaralo je kosovskoj politici srpskih nacionalističkih političara i obezbedilo je Srbiji još dva glasa u zajedničkom federalnom Predsedništvu koje su sačinjavali predstavnici svih šest republika i dve autonomne pokrajine.
štrajkački pokret osamdesetih je imao mnoge pozitivne karakteristike i pored njegove ograničene veličine. štrajkovi su bili potpuno nezvanični (jer su sindikati otvoreno bili deo državne birokratije) i često vrlo aktivni, što je uključivalo okupaciju radnih mesta kako bi bili sprečeni štrajkbreheri. Bilo je i mnogo demonstracija i blokada puteva u znak solidarnosti sa štrajkačima. Jugoslovenski radnici nikada nisu bili pripitomljeni u zapadnoevropskom stilu štrajka gde svi idu kući i gledaju TV dok im sindikat ne javi da se vrate na posao. Zbog toga bi svaki oficijalni izveštaj o broju štrajkova ili dana u štrajku (čak i ovi koje mi koristimo!) trebao biti uzet uz odredjenu rezervu. Mi ne govorimo o jasno definisanim "sporovima oko pitanjima rada" koji započinju u odredjeno vreme uz odredjenu listu zahteva. Nije bilo ništa neobično da u jednoj fabrici bude više divljih štrajkova u istoj nedelji, ili čak da u istoj fabrici u isto vreme traju dva štrajka.
Najveće slabosti pokreta su bili nedostatak koordinacije i, naročito, njihova tendencija da se odnose na odredjene oblasti zemlje (uprkos simultanosti borbe). To su bile glavne slabosti koje je buržoazija koristila. To je bilo potpomognuto činjenicom da je, kao i u drugim manifestacijama klasne borbe u Istočnoj Evropi, radnički bes bio porazno usmeren na "korumpiranu, birokratsku, jednopartijsku državu". Takav način gledanja je odlično odgovarao projektima nacionalista koji su tada mogli da se predstave kao "glas naroda" koji je dugo bio ugušivan od zlih komunista. Ti "subjektivni" faktori su bili potpomognuti "objektivnim" ekonomskim faktorom da oštre mere i prestruktuiranje nisu bili potpuno podržani. Ekonomske podele medju regionima su se pogoršale. Na primer, nezaposlenost u Sloveniji je i dalje bila samo 1 ili 2%, dok je na Kosovu dostigla 30%. To je intenziviralo medjuregionalnu netrpeljivost unutar radničke klase – "Hrvati su privilegovani", "Srbi i Crnogorci su siromašni jer su lenji". Od sedamdesetih je bilo sve manje posla za radnike emigrante iz Istočne Evrope. Kao posledica toga sve više i više radnika iz siromašnih regiona (npr. Srbija) je migriralo u Sloveniju, što je dovelo do uobičajene podele starosedeoci protiv došljaka.
... a takodje i buržoazija
Slobodan Milošević je započeo eksploataciju tih podela izvojevavši uspešnu bitku za rukovodjenje Savezom Komunista Srbije septembra 1987. Pitanje koje je iskoristio je bio status srpske i crnogorske manjine na Kosovu, gde su Albanci činili većinu (oko 90%). Mediji, pod narastajućom kontrolom Miloševićeve frakcije, počeli su da napumpavaju priče kako Srbe sa Kosova isteruju iz domova i kako se oni suočavaju sa "genocidom" od strane "terorističkih separatista" Albanaca. U stvarnosti nije postojao značajniji albanski nacionalistički (ostavimo po strani separatistički) pokret, a i zasigurno nije imao snage da protera Srbe. Pitaje Kosova je takodje izabrano zbog simbolike Kosova u srpskoj nacionalističkoj mitologiji – ono je bilo poprište važne bitke 1389. kada su srpske snage pobedili Turci, što je dovelo do petovekovne vladavine Turaka Otomana. Srpski nacionalisti proslavljaju godišnjicu te bitke kao da je to bila pobeda, na sličan način kao što se britanski nacionalisti sećaju Dankirka. Konkretno, korišćenje tom mitologijom pomoglo je da se mobilišu sve srpske nacionalističke snage uz Miloševićevu frakciju, bilo da su one iz Akademije, Partije, sa medija, iz pravoslavne crkve ili su to pisci.
Milošević je organizovao seriju masovnih mitinga i skupova širom Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore, koje je koristio da na ostavku prisili jugoslovenske birokrate u SKJ kako bi ih mogle zameniti srpske nacionalističke birokrate u SKJ. To je bilo poznato kao "anti-birokratska revolucija". Srpski nacionalizam uopšte je bio isto toliko uperen na smirenje nezadovoljstva medju "srpskim" proleterima koliko i na zastrašivanje ne-Srba širom Jugoslavije. 1988, na primer, mitinzi su namerno održavani u Crnoj Gori da bi se iskoristio porast nemira koji su se razvili nakon što je Republika proglasila da je bankrotirala. Odmah nakon što je oštar Markovićev program objavljen, napala ga je beogradska štampa kao "anti-srpski". Svojom ulogom on je obezbedio socijal-demokratski okvir da se učine neophodni strateški ustupci radničkoj klasi bez njenog ohrabrivanja da traži još više. Miloševićeva frakcija je uvek dobro razumela da u pokušaju održanja nacionalnog jedinstva politika mora biti, do odredjenog nivoa, politika "oružja i meda". Miloševićeva izborna pobeda u decembru 1990. nije bila samo rezultat monopolske kontrole medija. On je sredio i ilegalni zajam (od otprilike 1,7 milijardi dolara) od srpske glavne banke srpskoj vladi. Taj novac je iskoristio da obezbedi visoke plate i povišicu penzija.
Vrhunac pokreta nacionalističkih mitinga je bila proslava šestogodišnjice bitke na Kosovu 28. juna 1989. kada se skoro milion Srba iz cele Jugoslavije okupilo na mestu čuvene bitke na festival kiča srpske kulture i nacionalističkih govora. Da će značaj takvog okupljanja ubrzo nakon Kosova biti uzdrman emirima i smiren tenkovima, bilo je očigledno. To okupljanje je bilo Miloševićev trijumf koji je od tada pa nadalje potvrdio njegovu dominaciju srpskom politikom.
Početkom 1989. radio-odašiljači u Vojvodini su preusmereni kako bi širili srpsku nacionalističku propagandu u Bosni i Hercegovini i oblastima u Hrvatskoj naseljenim Srbima, a nacionalistički mitinzi su počeli da se održavaju i u Hrvatskoj. Iste godine, srpske nacionalističke milicije koje je naoružala država započele su sa obukom u Srbiji – one su kasnije formirale udarne odrede srpske strane u ratu u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Tokom 1990. pa sve do izbijanja rata 1991, srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova je tajno snadbevalo oružjem srpske nacionaliste u većinski srpskim oblastima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
šansu za gradjanski rat koju je ponudio Milošević, sa obe ruke je prihvatio Tudjman. Jedna od prvih akcija nakon što je Tudjmanova partija došla na vlast bio je opoziv titoističkog zakonodavstva koje štitilo prava nacionalnih manjina – sračunati potez da se ohrabri narastajuća nacionalistička paranoja u srpskim oblastima Hrvatske. Potom su sledila sistematska otpuštanja sa vladinih poslova i iz mnogih privatnih kompanija. Postojala je i cela serija drugih mera kreiranih da podstaknu etničke podele – imena ulica i trgova su promenjena kako bi se izbrisao anti-fašizam, socijalizam i sve što ima veze sa Srbijom; "hrvatski" jezik je zvanično ponovo izmišljen, navodno bez "srpskih" reči[6]; zastava nove vladajuće partije je postala zvanična nacionalna zastava i vijorila se svuda. Poznata Tudjmanova izjava za vreme izborne kampanje "Srećan sam da moja žena nije Srpkinja ili Jevrejka" ga je teško učinila omiljenim medju ljudima čije su dedove pobili hrvatski nacisti.
U Sloveniji su sredinom osamdesetih vodje Saveza komunista promovisale kampanju slovenačkog nacionalnog ponosa pod sloganom "Slovenija moja domovina", koja se u početku sastojala od TV reklama koje su prikazivale lepote i šarenilo slovenačkog sela. Majice sa tim štetnim sloganom su takodje postale vrlo popularne. Kasnije su sve više koristili medije da okrive druge republike za ekonomske slabosti zemlje. Ipak, političke snage koje su imale najveći uticaj na razvoj slovenačkog nacionalizma pojavile su se van Saveza komunista. Osamdesetih se pojavio čitav spektar kampanja zapadnog stila – ekologija, prigovor savesti, ljudska prava pa čak i prava homoseksualaca. Bez sumnje, mnogi od mladih idealista i intelektualaca koji su učestvovali u tim pokretima bili bi užasnuti idejom da će njihovi napori biti upotrebljeni da doprinesu raspadu Jugoslavije i požuriti pad u gradjanski rat, ali ipak je tako bilo. Krajem osamdesetih omladinska organizacija republike Slovenije je odbila da služi SKJ-u i postala je glavni objekat opozicije režimu. Naročito su njihove novine "Mladina" postale glavni trn u očima vojske. 31. maja 1988. Janez Janša, glavni urednik "Mladine" za vojna pitanja, uhapšen je pod optužbom da je odavao vojne tajne. Kasnije su još dva novinara, rezervne starešine, uhapšena pošto su u uredu novina pronadjeni tajni dokumenti. Sujenje četvorici je dovelo do velike javne kampanje u njihovu podršku i iako su bili osudjeni na kazne od 5 meseci do 4 godine, odslužili su znatno kraće kazne. Sudjenje četvorici je bilo uveliko smatrano kao napad na Sloveniju pošto je JNA (Jugoslovenska narodna armija), sa svojim većinsko srpskim i crnogorskim oficirskim kadrom i srpsko-hrvatskim (ne slovenačkim) jezikom kao zvaničnim jezikom, bila smatrana za srpsku instituciju. Janša je postao ministar odbrane godinu dana pre nego što je Slovenija proglasila nezavisnost i odigrao je glavnu ulogu u organizovanju Desetodnevnog rata[7]. Isto tako, kada je slovenačka opozicija, uz masovnu narodnu podršku, organizovala miting u Ljubljani, februara 1989, kako bi osudila kršenje ljudskih prava na Kosovu, to je pružilo šansu komunističkom rukovodstvu Slovenije da otvoreno izazove SKJ po prvi put.
Prvi "slobodni" (tj. višepartijski) izbori održani u Jugoslaviji 1990, bili su pravi referendum za rat. U svim bitnijim republikama: Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini, etničke nacionalističke partije su odnele ubedljive pobede nad jugoslovenskim predstavnicima starog Saveza komunista i ne-etničkih liberalnih partija. Izbore u Sloveniji je dobio DEMOS (Demokratska opozicija Slovenije), koalicija pet opozicionih partija koje su bile toliko ubedjene u svoju sposobnost da se odcepe od Jugoslavije da su odmah započele pripreme za izdavanje nove slovenačke valute. U decembru je u Srbiji Miloševićeva Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila 194 od 250 mesta u skupštini. U Hrvatskoj je Tudjmanova HDZ osvojila dovoljno mesta da formira homogenu vladu HDZ-a. Čak i u navodno "multi-etničkoj" Bosni, tri etničke partije[8] su osvojile preko dve trećine glasova, omogućujući im da podele vlast medjusobno. U stvari, stanovnici Jugoslavije su bili pitani: "Da li ste za etničku klanicu? Da/Ne." Političari su dobili rezultat koji su želeli.
Iako su osvojili mesta u hrvatskom parlamentu, poslanici Srpske demokratske stranke (SDS) ih nisu zauzeli. Umesto toga, oni su od šest izbornih jedinica koje su osvojili u sopstvenom parlamentu, Srpskom nacionalnom veću u Kninu, oformili "Savez opština Like i Severne Dalmacije". Njihov prvi čin je bio da proglase nezavisnost od Hrvatske. Odmah su dobili i zaštitu JNA koja je već razoružala teritorijalnu odbranu[9] Hrvatske i Slovenije (iako je Slovenija uspela da zadrži veći deo svog oružja). Stvaranje te mini-države predstavljao je glavni čin ekonomskog rata Srbije protiv Hrvatske jer su tako prekinuti glavni i železnički putevi izmedju Zagreba i Dalmacije, prekidajući proizvodnju i momentalno razorivši turističku industriju Dalmacije. Taj šablon je trebao biti ponovljen i u Bosni i Hercegovini sa izbornim jedinicama SDS-a tamo.
Ti politički manevri sami po sebi nisu bili dovoljni da ućutkaju radničku klasu – samo su teška artiljerija i nacionalistički odredi smrti mogli to da urade. U medjuvremenu se nastavila klasna borba. Na primer, u aprilu 1991. je 700.000 radnika, skoro trećina radne snage Republike, štrajkovalo. Mnogi od njih nisu bili plaćeni još od decembarskih izbora.
U martu 1991. izbili su i impresivni neredi protiv režima u Beogradu. Povod je bio miting sazvan za 9. mart, od strane "opozicionih" partija u srpskom Parlamentu, naročito od SPO-a (Srpski pokret obnove) koga je vodio Vuk Drašković. Protestvovalo se protiv uticaja na zvanične medije. Nekoliko dana pre mitinga dodat je i zahtev da srpski Parlament održi hitan sastanak o situaciji u Hrvatskoj, naročito Pakracu, gde je, navodno, šest Srba ubijeno u sukobu izmedju lokalnih srpskih i hrvatskih nacionalističkih milicija. Ta priča je, u stvari, bila laž zvaničnih medija (niko zapravo nije bio ubijen), ali to nije sprečilo te šampione medijske odgovornosti da iskoriste šansu da paradiraju svojim dokazom patriotizma. Vlada je zabranila miting i svi su znali da će doći do velikih sukoba sa snagama reda. To je privuklo skoro svakoga ko je mrzeo režim. Nacionalisti, simpatizeri partija koje organizuju miting, su bez sumnje bili malobrojni iako su dolazili iz svih delova Srbije, ali im se uskoro pridružio veliki broj radnika koji nisu primili platu mesecima, kao i studenti, učenici i nezaposleni. Policija se za taj dogadjaj pripremala nekoliko dana vrativši hiljade svojih sa okupiranog Kosova. Svi su bili opremljeni štitovima i gas maskama. Miting je trebalo da počne u podne na Trgu republike. Pola sata pre toga glavni sukob je već izbio na Trgu i oko njega. Masa je u početku isterala policiju sa Trga. Potom je slušala nacionalističke govore dok se policija reorganizovala da ih napadne suzavcem i vodenim topovima. To je, zauzvrat, dovelo do nekoliko sati intenzivnih nemira u kojima su prodavnice i banke u centru grada rasturene, a policijske automobile su učesnici nemira naoružani kamanjem i gvozdenim motkama, prevrtali. Ubijen je jedan policajac kao i jedan demonstrant kada je policija uperila oružje i zapucala u gomilu. Red je uspostavljen tek naveče, kada su se tenkovi JNA pojavili na ulicama. Drašković je uhapšen i zadržan nekoliko dana što je učinilo čudo za njegov politički kredibilitet – vodeći liberalni intelektualci su pokrenuli kampanju za oslobodjenje čoveka koji će kasnije poslati svoju nacionalističku miliciju ("Srpska garda") u borbe u Hrvatskoj i Bosni.
Sledeći dan je izbilo još više nereda kada su studenti koji su učestvovali seriji mitinga marširali od Studentskog grada, velike gomile trošnih, visokih betonskih blokova smeštenih preko reke Save, ka centru grada. Borba je započela na mostu "Bratstvo i jedinstvo" i simultano u centru Beograda – tamo je veliki broj ljudi odmah prihvatio šansu da napadnu svinje (u engleskom slengu svinja je naziv za policajca - prim. prev.). To su ipak pre bile političke demonstracije sa hiljadama studenata koji su nosili transparente i plakate sa porukom da Milošević da ostavku. Nakon borbe sa policijom demonstranti su uspeli da okupiraju Terazije, najveću ulicu južno od Bulevara Republike. Nakon toga je započelo jednonedeljno bdenje u kome su učestvovale stotine hiljada ljudi i koje je postalo prava narodna tribina uz neprestane govore studenata, intelektualaca, advokata, poznatih glumaca i, prividno, čak i radnika. Zahtevi sa te tribine su bili čisto politički. To su bili zahtevi za ostavku različitih visokih državnih funkcionera i da se nezavisnim medijima obezbedi nesmetano funkcionisanje. Mnogi od njih su bili obećani i svi su otišli kućama.
Te demonstracije su bile politički jako dvosmislene. Izražavale su i dubinu socijalnog nezadovoljstva i lakoću sa kojom ona može biti preusmerena na nacionalističku i liberalnu politiku.
Početak rata
Hrvatske nacionalističke paravojske su kaskale za svojim srpskim duplikatima ali su početkom 1991. militantniji elementi HDZ-a, zajedno sa ekstremnijim hrvatskim nacionalističkim formacijama, započeli sa raspodelom oružja i miniranjem kuća i prodavnica koje su pripadale Srbima. Tokom proleća i leta 1991. bilo je bezbroj sitnih provokativnih akcija sa obe strane. JNA je redovno intervenisala na strani srpskih nacionalista, obezbedjujući njihove osvojene teritorije. Kada je započeo desetodnevni rat u Sloveniji nastao je i drastičan porast borbi u tri dela Hrvatske, izmedju srpskih paravojski i JNA na jednoj strani, i hrvatske policije i začetka vojska Republike, Nacionalne garde, na drugoj. U oblastima kao što su Istočna Slavonija i Banija, nacionalističke milicije su upale u sela i sprovele masakre po etničkim kriterijumima, prisiljavajući one iz "pogrešne" etničke grupe da pobegnu u velike gradove ili u ruralne oblasti gde bi bili pod "zaštitom" suprotnih milicija. Ljudi koji su izvodili te akcije većinom nisu bili iz tih oblasti.� Nije istina da su ljudi koji su decenijama živeli zajedno odjednom odlučili da se ubijaju. Niti je to bila erupcija dugo potiskivane etničke mržnje, kao što su to mediji predstavljali. To je bila dobro organizovana državna politika. Većina srpskih pripadnika paravojski je dolazilo iz organizacija koje su vodile poznate političke figure u Srbiji, kao što su Četnici koje je vodio Vojislav šešelj iz Srpske radikalne stranke i Arkanovci predvodjeni Arkanom, mafijašem iz Beograda. Mnogi hrvatski pripadnici paravojski su regrutovani medju hrvatskim emigrantima koji su se vratili da se bore za svoju ugroženu domovinu. Ostali su bili obični plaćenici[10]. Mnoge akcije koje je izvodila JNA nisu bile čak ni etnička čišćenja – oni bi jednostavno razneli selo u delove teškom artiljerijom, prisiljavajući celokupno stanovništvo, bez obzira na mogući entitet, da pobegne gde god može. Te operacije su sve više i više usmeravane na velike gradove kao što je Osijek.
Nije slučajno što je prvi veliki grad koji je uništen bio Vukovar, koji je JNA opkolila i bombardovala tri meseca, počevši od jula. Postojalo je skoro sigurno saučesništvo obe strane – u Hrvatskoj su se proširile glasine da je hrvatska vlada sprečila da oružje dopre do branioca grada. Na vojnom planu, JNA je trebala brzu i laku pobedu da bi podigla moral svojih sve više i više buntovnih trupa, a politički Hrvatskoj je trebalo spektakularno srpsko zverstvo da ga prikažu svetu. Obe strane su bile srećne da opustoše tradicionalno militantnu sekciju radničke klase koja se dokazala kao otporna na etnička delenja. Stanovnici su pokušali da organizuju oružani otpor pored nacionalističkog – kada je JNA ušla u grad, nadjene su gomile leševa koji su bili ubijeni s ledja, ubijeni po kratkom postupku zbog odbijanja da se pridruže Nacionalnoj gardi ili hrvatskim nacionalističkim paravojskama.
Otpor
U Hrvatskoj je bio relativno slab otpor naredjenjima o mobilizaciji[11] (osim medju onima koji se smatraju Srbima) ali je u Srbiji i Crnoj Gori otpor regrutaciji u JNA bio vrlo velik. što je značajno, svi pozvani Albanci su odbili da pristupe u JNA – to je bio značajan udar sam po sebi znajući da u Srbiji živi više od 1,5 miliona Albanaca. Bilo je i mnogo dezertera[12] u svim redovima vojske, čak i medju osobljem vojne obaveštajne službe! Decembra 1991. su, nakon brojnih pobeda JNA, hrvatske snage počele da ostvaruju značajne uspehe. To je značilo da je JNA počela da se raspada. Nivo nezadovoljstva u njenim redovima bio je očigledan u obliku masovnih sitnih neposlušnosti, sličnih onima u trupama SAD tokom rata u Vijetnamu – vojnici nisu nosili odgovarajuće uniforme, odbijali su da pozdravljaju oficire, pili su alkohol i uzimali droge na dužnosti... Kao što je rekao jedan regrut kada je opisao oficira koji je pokušao da ga izgrdi zbog beznačajne povrede propisa: "Znao je da ne može da me natera da uradim to što želi jer sam imao Kalašnjikov i šest ručnih bombi, a on nije bio potpuno siguran šta ću da uradim s njima". Jedan rezervista je u oblasti Knina ukrao tenk i dovezao ga nazad do Beograda, gde ga je parkirao ispred Savezne Skupštine u znak protesta protiv rata. Zbog tog visoko svesnog čina on je zatvoren u mentalnu bolnicu.
U Beogradu je hiljade mladića redvno spavalo svake noći u drugom stanu kako bi izbegli pozive i odbijanje poziva je postalo iskrena moda! Kada je izdata naredba o masovnoj mobilizaciji, samo 10% pozvanih se odazvalo. U mnogim selima su cele zajednice saradjivale u otporu, upozoravajući jedni druge o nailasku vojske[13]. Svuda po Srbiji i Vojvodini mladići su se krili uz pomoć porodica i prijatelja, a desetine hiljada je pobeglo iz zemlje. Sudeći po jednom članku iz Le Monde Diplomatique (jun 1994.) ukupan broj dezertera i onih koji su odbili poziv i koji su pobegli iz zemlje je preko 100.000.
Kada su počele da kruže priče da su stotine Crnogoraca rezervista poginule u Slavoniji, otpor ratu se razvio još brže nego u Srbiji. To je bio razlog za ofanzivu JNA na Istočnu Dalmaciju i napad na Dubrovnik – nepostojeći otpor Hrvata omogućio je lake pobede (i veliki udeo u pljački) za crnogorske rezerviste.
U decembru je vojni rok sa 12 produžen na 15 meseci i vojska je priznala da je više od 10.000 rezervista odbilo da se odazove. Vojne vlasti su pretile dezerterima i onima koji odbijaju poziv dugim zatvorskim kaznama po članu 121 koji je čak predvidjao i smrtnu kaznu za dezertera koji pobegne iz zemlje. Neki od ljudi koji su odbili poziv i izražavali javni protest protiv mobilizacije, bili su pokupljeni sa ulica, zatvoreni 2 do 3 dana, a potom poslati na front da čiste minska polja.
Pored čvrstog pojedinačnog otpora prema JNA bilo je i dosta kolektivnih pobuna, iako one nikada nisu srasle u organizovani pokret. Najveći otpor se desio u Kragujevcu gde se 7.000 rezervista pojavilo na prozivci bez oružja. Zatvorili su se u kasarnu i odbili da je napuste. Vojne vlasti su ih na kraju sve otpustile iz službe i zadovoljile se time da njihova imena stave na lokalnu crnu listu za zapošljavanje. Krajem avgusta 1991, 700 rezervista iz Smedereva odbilo je da budu premešteni iz Bosne u ratnu zonu Hrvatske. Novembra 1991, 200 rezervista je čekalo ispred kancelarije predsednika opštine Valjevo, sve dok njihov vojni komandant nije upisao u njihove vojne knjižice da im je služba završena. U Markušici, na ulazu u Slavoniju, 18. decembra je 700 rezervista odbilo da se bori nakon što su odslužili svojih 45 dana. Jedan general je naredio da se uhapsi njihov oficir, ali se povukao kada je vojska zapretila da će ga ubiti. Početkom januara 1992, više od 700 rezervista na odmoru u Gornjem Milanovcu se pobunilo i odbilo da se vrati na front u Istočnu Slavoniju. Bilo je i dosta pobuna rezervista iz Vojvodine koji su se često bunili ili bežali, nezavisno da li su "Srbi", "Madjari" ili nešto treće. Hiljade vojnika je bilo izvedeno pred vojni sud.
Potkopavanje JNA nije zaustavilo rat ali ga je zasigurno skratilo u Hrvatskoj – Milošević i Tudjman su morali da potpišu mirovni ugovor pod zastupništvom UN i SAD, 2. januara 1992. Kada je aprila 1992. započeo rat u Bosni, tekao je na isti način kao i u Hrvatskoj, gde je JNA štitila teritorije koje su osvojile srpske nacionalističke milicije. Ali se JNA, sa imenom promenjenim u VJ[14], povukla iz Bosne u maju, ostavljajući velike količine opreme i oficire novooformljenoj Vojsci Republike Srpske (VRS). Ta vojska je brzo osvojila oko dve trećine Bosne i Hercegovine, ali je onda usledio period manje ili više mat pozicije medju zaraćenim stranama, koja je trajala do sredine 1995. To je nesumljivo kreiralo neverovatno tamnu epizodu u proleterskoj istoriji – širom bivše Bosne i Hercegovine su masakri, masovne deportacije, silovanja i svi ostali horori kapitalističkog rata, besneli na nivou nevidjenom u Evropi još od 1945. Ali čak ni u tim uslovima nacionalno jedinstvo nije nikada bilo tako kompaktno kao što bi to buržoaski mediji voleli da mi mislimo. To dokazuje činjenica da su sve strane morale da koriste teror da nateraju proletere da se priključe njihovim oružanim snagama – u opkoljenom Sarajevu, mladiće koji su odbijali poziv, vojni policajci su kupili iz kafea i odmah ih slali da kopaju rovove na liniji fronta (Guardian, 2. januara 1993.). U oblastima koje su kontrolisali srpski nacionalisti u Bosni i Hrvatskoj, u proleće 1995. bila je cela serija zajedničkih pogubljenja ljudi optuženih za dezerterstvo, neposlušnost i kradju iz vojske (War Report, jun 1995.). Martić i Karadžić su čak morali da izdaju zvanični apel dezerterima da se vrate u svoje jedinice do 5. jula ili će snositi posledice. Radnici dobrovoljnih organizacija su prijavili da su njihove konvoje opljačkali "naoružani bivši vojnici". Nedostatak nacionalnog jedinstva se takodje izrazio kroz "moralne probleme" koje su prijavili vojni komandanti svih strana i, naročito jasno, kroz dogadjaje u Banja Luci septembra 1993.
Pobuna!
Masovna pobuna u redovima VRS u Banja Luci septembra 1993. bila je najznačajniji akt neposlušnosti vojnika u celom ratu. Politička svesnost učesnika je skoro sigurno bila vrlo reakcionarna. Njihovi slogani i zahtevi u osnovi su odgovarali uobičajenim patriotskim jadikovkama kako "ratni profiteri" vode lak život dok pristojni patrioti daju svoje živote na frontu. Pa ipak, iako su tražili "fer dnevnicu za fer dan ubijanja", svojim akcijama oni su potkopali ratne namere (i zaustavili ih nekoliko dana) stavljajući svoje potrebe ispred potreba kapitalističke ratne ekonomije.
10. septembra su se tri jedinice VRS, Prvi odred Krajine, 16. motorizovana jedinica i Prva oklopna brigada, pobunile pri povratku na front. Ušli su u grad u svojim oklopnim kolima i preuzeli kontrolu nad glavnim objektima, lokalnim radio i TV stanicama, opštinom i štabom vojske. Vodio ih je "štab privremene uprave" koji su činili podoficiri i njihovi potčinjeni.
Njihovi zahtevi su bili povišica plate (koja je iznosila 1$ mesečno za običnog vojnika) i hapšenje "ratnih profitera koji se umesto da su u rovovima, bogate uz blagoslov onih na vlasti". Sastavljena je crna lista od 700 profitera i započelo je njihovo hapšenje, uključujući tu i gradonačelnika Banja Luke! Pobunjenici su preuzeli i elektro centrale i obezbedili grad neprekidnim snabdevanjem električnom energijom, nešto što on nije imao mesecima. Počeli su i da emituju svoj program sa TV stanice ali je to ubrzo blokirano jer su se odašiljači nalazili u drugim delovima Bosne. Vojnici iz drugih brigada su slali telegrame podrške ali se pokret nije generalizovao u praktičnom pravcu, iako su novinarski izveštaji od 14. septembra tvrdili da se pobuna proširila i na druge jedinice, kao što je ona u Sokolcu, blizu Sarajeva.
Pokret je poražen pristajanjem na zamku pregovora i parlamentarizma – u jednom trenutku vodjstvo pobune je pozvalo da se održe prevremeni opšti izbori. U jednoj jedinici se pregovaralo o plati, u drugoj je u pitanju bilo otpuštanje odredjenih "korumpiranih" oficira ili političara... Nakon nedelju dana pokret se ugasio. Država je pobunjenicima dala 10 dana odmora i obećanje da će razmotriti njihove socijalne zahteve, dok su neki od vodja pobune uhapšeni.
Budućnost
Ma koliko inspirativna pobuna u Banja Luci bila (makar na početku) i ma koliko sve strane patile od slabljenja svojih snaga zbog dezerterstva, moramo naglasiti da su najznačajniji otpor ratu pružili vojnici i potencijalni vojnici JNA/VJ. To u velikoj meri objašnjava nedostatak direktnog angažmana Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini veći deo vremena dok je on besneo. Poslednje tri godine je postojao strah da se VJ ne angažuje direktno u ratu, ali se dokazalo da je to samo Miloševićevo vitlanje sabljom. Napad Hrvatske vojske na Krajinu avgusta 1995. najsvežiji je primer. Tada je nastupila opšta mobilizacija u Srbiji i Crnoj Gori i vojni oficiri su zakucali na vrata potencijalnih regruta širom Beograda. Znali su da je slanje poziva gubljenje vremena! Tenkovi su poslati na granicu sa Hrvatskom. Još jednom se pojavilo široko izbegavanje odazivanju. U Crnoj Gori se samo 6% od pozvanih javilo u kasarne (War Report, oktobar 1995.). Čak ni u tim delovima bivše Jugoslavije otpor regrutaciji nije dobio nikakav organizovani oblik, izuzev malih grupa ljudi koji su se medjusobno dobro poznavali.
Ali nema koristi od prostog žaljenja za nedostatkom organizacije kod naše klasne braće i sestara na Balkanu. Sve dok proleteri ostaju zatvoreni unutar zidova nacionalnosti oni će biti iznenadjeni svaki put kada "njihova" vladajuća klasa počne da ih šalje na bojna polja, oni će nastaviti da tragaju za lokalnim rešenjima za svoje probleme, da se uzaludno nadaju da će biti postignut neki mirovni dogovor ili da će neka humanija frakcija kapitala doći na vlast. Ovaj rat je bio veliki uspeh buržoazije. Najpre, za kratko vreme su srušili otpor ekonomskom prestruktuiranju. Iako su njihova teška oružja privremeno utihnula, rat protiv proletarijata se nastavlja "mirnijim" oblikom – milioni radnika i dalje nisu plaćeni i štednja se produbljuje. Potom, postigli su značajan napredak jednog od njihovih najznačajnijih projekata u poslednja dva veka, nacionalizaciji proletarijata. To nije očigledno samo u bivšoj Jugoslaviji već i u okolnim zemljama. Na primer i Grčka i Bugarska su profitirale "Makedonskim pitanjem"[15]. U Grčkoj su glavne političke partije bile u mogućnosti da organizuju velike nacionalističke demonstracije koje su mobilisale oko 10% populacije. Ne možemo poreći da je naš projekt, reinternacionalizacija proletarijata, pretrpeo značajan korak unazad.
Najbolji način na koji kao komunisti-internacionalisti možemo pokazati solidarnost sa proleterima u bivšoj Jugoslaviji je, naravno, voditi borbu protiv "naše" buržoazije. Izolovana priroda klasne borbe u Jugoslaviji i, posebno, uspeh u uvodjenju slobodnog tržišta u ostatku Istočne Evrope, su, iznad svega, omogućili buržoaziji da primeni tako krvavo razrešenje svog problema. Ipak, to ne treba da bude izgovor za neuspeh u kreiranju čvrstih veza medjunarodne solidarnosti. Samo izgradnjom takvih veza možemo razmeniti iskustvo otpora i rata proletarijata bivše Jugoslavije i naša iskustva borbe. To možda ne zvuči kao inspirativni zaključak u odnosu na stepen zločina sa kojim je medjunarodna buržoazija napala našu klasu, ali je jedini realan smer akcije i jedini način da se pripremimo za klasne borbe sutrašnjice – borbe koje će bez sumnje buržoazija probati da dobije oprobanim i proverenim sredstvima, nacionalizmom i ratom.
[1]. Ovaj tekst donosi informacije iz raznih izvora. Pisati o proleterskom otporu ratu uvek je naročito teško zbog toga što su istorije sakrivenih kolektivnih pobuna naše klase, pobuna protiv ratnih namera, najskriveniji delovi istorije. Mnogo informacija je iz mučnih odlomaka zvanične buržoaske štampe Britanije i Francuske i iz brojnih žurnalističkih knjiga o Jugoslaviji koje su poslednjih par godina napisane. Mala količina informacija dolazi iz britanskih levih publikacija.
[2]. Sudeći po seriji izveštaja objavljenih u Vašingtonu maja 1995, SAD su u tom trenutku bile glavni snabdevač u 45 od 50 regionalnih sukoba, često snabdevajući obe strane (Guardian, 30. maj1995.).
[3]. U Jugoslaviji je jasno napravljena razlika izmedju Muslimana (sa velikim "M"), ljudi Muslimanske nacionalnosti, i muslimana (sa malim "m"), ljudi koji veruju u islam. Bosanski Muslimani su smatrani za jednu od konstitutivnih acija u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, zajedno sa Srbima, Hrvatima, Slovencima, itd. Iako su priznati kao "nacionalna manjina" kada je Socijalistička Jugoslavija stvorena na kraju Drugog svetskog rata, status nacije im nije dat do 1971. To je bilo uradjeno u pokušaju da se smanji moć i Hrvatske i Srbije unutar federalne države. Ukoliko govorimo o poreklu, Muslimani potiču od Srba i Hrvata (većinom Srba) koji su se preobratili u islam pod Otomanskom imperijom. Sudeći po istraživanju sprovedenom 1990, samo je trećina ljudi u Bosni koji su sebe smatrali Muslimanima, smatrali sebe i muslimanima (Le Monde Diplomatique, decembar 1994.).
[4]. Jedan članak u britanskim novinama The Observer (10. septembar 1995.) je naročito izdajnički. U njemu se u detalje iznose sistematski pokušaji da se uništi film koji prikazuje snage UN (u ovom slučaju britanske i holandske) koje stoje pasivne dok vojska bosanskih Srba prikriva masakre koje je izvela nakon osvajanja Srebrenice jula 1995. Navodno, video traka je uništena po naredjenju holandskog glavnog komandanta Hansa Kozija, a neki filmovi koje su slučajno snimile holandske trupe "slučajno" su uništeni upotrebom pogrešnih hemikalija prilikom njihovog razvijanja.
[5]. To je lepo i ukratko opisano u delu knjige "Yugoslavia's Bloody Collapse" od Kristofera Beneta (Hurst & Co, 1995.):
"Pre izbijanja rata Slovenija je većim delom bila u istoj poziciji kao i ostatak bivših komunističkih država Istočne Evrope. Bilo da je Slovenija ostala deo Jugoslavije ili ne, veliko prestruktuiranje im je bilo potrebno da se preorijentišu sa planirane ekonomije na slobodno tržište i to bi gotovo neizbežno podrazumevalo pad životnog standarda i porast nezaposlenosti. U ime podsticanja ekonomskog prestruktuiranja odigrana je karta produženog perioda radničkih nemira i štrajkova, sa potencijalno destabilizujućim političkim posledicama. Bilo kako, kao rezultat rata, Slovenci su bili mnogo bolje psihološki pripremljeni da podnesu bol prestruktuiranja i da im se, za razliku od ostatka Istočne Evrope, radnički nemiri ne materijalizuju.
Rat je ulio smisao za disciplinu i nacionalni ponos u slovenačku radnu snagu... Samo deset dana borbi je bilo više nego dovoljno da počnu da se uzdaju u svoju sreću... Dok je dogovor na Brionima, mirovni dogovor kojim se zvanično završio rat u Sloveniji, sledio tromesečni moratorijum na nezavisnost, Srbija je dobila šansu da, preko Narodne Banke Jugoslavije, tri meseca sabotira slovenačku ekonomiju. To je bio nastavak rata drugim sredstvima i ekonomski zaokret u Sloveniji je bio momentalan i oštar. Ipak i to se, takodje, pokazalo kao sreća u nesreći jer je obezbedilo Slovencima (sic) perfektnog krivca za ekonomsku krizu i, u isto vreme, prisililo slovenački biznis da ubrza rekonstrukciju i da agresivno traga za novim tržištima... Ispitivanja javnog mnjenja iznose na videlo duboke promene od sticanja nezavisnosti. Idealizam koji je karakterisao slovenačko društvo osamdesetih... uveliko je nestao i zamenio ga je tvrdokorni realizam i prava opsesija poslom."
Želeli bi smo da dodamo da je efekat blokade Slovenije od strane Srbije trebao da bude momentalni pad životnog standarda radničke klase u Srbiji jer je ona najviše uvozila iz Slovenije. Tako su ljudi bili primorani da kupuju skuplje i manje kvalitetne zamene proizvedene u Srbiji.
[6]. Namere etničkih nacionalista koji govore srpsko-hrvatski jezik u Srbiji, Hrvatskoj, pa i u Bosni, da definišu svoje "jezike" kao posebne, jedan je od najsmešnijih aspekata rata. U Hrvatskoj je stvoren zvanični "hrvatski", očišćen od "stranih" reči (osim onih nemačkih), koji uključuje mnoge "hrvatske" reči koje nisu korišćene još od pre Drugog svetskog rata. Srpski nacionalisti su se manje bavili jezikom ali su oživeli upotrebu ćirilice u zvanične svrhe. U samoj Srbiji to i nije toliko smešno jer većina ljudi poznaje osnove od kojih može da počne. U "srpskim" oblastima Hrvatske pak, mnogi je ljudi nikada nisu koristili i moraju što brže da je uče da bi dokazali da su dobri Srbi!
[7]. Janša je za vreme sudjenja čak bio podržavan od anarhista sa Zapada. Anarhisti u Trstu su zajedo sa njim organizovali konferenciju za štampu kako bi razotkrili da jugoslovenski režim "ugrožava osnovne slobode". U Francuskoj je kružila peticija za njegovo pomilovanje u reviji Iztok.
[8]. To su bile: muslimanska SDA – Stranka demokratske akcije, koja je imala i mali ogranak u Sandžaku, u Srbiji, gde žive mnogi "Muslimani"; srpska SDS – Srpska demokratska stranka, koja je postojala i u Hrvatskoj; hrvatska HDZ – Hrvatska demokratska zajednica, koja je bila ogranak onoga što je postalo vladajuća partija u Hrvatskoj.
[9]. Jedinice teritorijalne odbrane su bile lokalne organizacije narodne odbrane koje su trebale da budu sposobne da dejstvuju nezavisno od JNA u slučaju napada spolja.
[10]. Ideju o saučesništvu Srbije i Hrvatske možete dobiti iz slučaja mladog plaćenika iz Britanije čije je poznavanje geografije ostalo pusta želja. Očigledno motivisan simpatijama za hrvatsku stvar i mržnjom prema komunistima, devetnaestogodišnji Nil Valentajn je doputovao u Beograd, gde su ga zbunjeni zvaničnici poslali za Hrvatsku!
[11]. Iskreno rečeno, imamo malo informacija o tome. Sudeći po izveštaju "Grupe za prigovor savesti" iz "Anti-ratne kampanje" od februara 1994, postoji "nezvanična i nepotvrdjena procena" da se oko 30% rezervista nije odazvalo na pozive 1991. i 1992.
[12]. Moramo da napravimo razliku izmedju pravog dezerterskog pokreta protiv rata i težnje da se JNA rasparča na nacionalne sekcije – nešto što se odigravalo u isto vreme. Postojao je veliki broj primera "dezerterstva", naročito oficira, koji su, u stvari, menjali stranu prelazeći iz jedne u drugu vojsku. To je bio rezultat decentralizovane prirode narodne odbrane Jugoslavije.
[13]. Ovde moramo spomenuti ozbiljan trik koji je upotrebljen protiv onih koji su nameravali da iskažu solidarnost sa protestom protiv rata. To se odnosi na "Duhovnu republiku Zitzer". Reč je o lokalnoj anti-militarističkoj inicijativi smeštenoj u većinski "madjarskom" selu Trešnjevac, u severnoj Vojvodini, u kome je, sledeći militantne lokalne demonstracije protiv mobilizacije, klub Zitzer (picerija i bilijarska sala) proglasio sam sebe za nezavisnu republiku i postao centar anti-ratnog organizovanja. Njegove navodne aktivnosti su naširoko reklamirane u "alternativnim" i anarhističkim publikacijama u SAD (uključujući i magazin Anarchy), Zapadnoj Evropi, pa čak i u drugim delovima bivše Jugoslavije (mi smo njenu adresu našli u hrvatskom fanzinu!). U stvari, kako smo utvrdili, ta inicijativa je bila veliki javni zaklon za madjarsku nacionalističku partiju DZVM. Koristeći ime "Duhovna republika Zitzer" imali su pristup različitim pacifističkim i organizacijama za ljudska prava sa Zapada i dobili su velike količine novca i kompjuterske opreme. Kontakt za "Duhovnu republiku Zitzer" je Lajoš Balla, lokalni političar umešan u DZVM.
Ukoliko ništa drugo, ova epizoda bi trebala da posluži kao strašno upozorenje kako je opasan "pošaljite novac na ovu adresu" stil pseudo-solidarnosti, široko praktikovan od strane zapadnih anarhista.
[14]. Vojska Jugoslavije. Ime je promenjeno nakon što su vlade Srbije i Crne Gore proglasile da su Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), 27. aprila 1992. To je trebala da bude država naslednica socijalističke Jugoslavije i ponekad se o njoj priča kao o "trećoj Jugoslaviji".
[15]. Koristan tekst o toj temi je objavila grčka grupa TPTG u trećem broju svog magazina. Njihova adresa je: P.O.Box 76149, Nea Smirni 17110, Athens. Verziju na engleskom jeziku možete dobiti od nas.
od: Wildcat, broj 18, leto 1996
Serbo-Croatian translation of Yugoslavia: from wage cuts to war. Taken from the No War But The Class War website.
Comments