Pobuna u Kronštatu - Ante Ciliga

POBUNA U KRONŠTATU

Prepiska izmedju Trockog i Vendelina Tomasa (jednog od vodja pobune nemačke mornarice 1918. i člana američkog istraživačkog komiteta za vreme Moskovskih sudjenja) o istorijskom značaju dogadjaja u Kronštatu 1921, pokrenula je široku medjunarodnu diskusiju1 . To samo po sebi ukazuje na važnost problema. Na drugu stranu, nije slučajnost da bi se danas pobuni u Kronštatu trebala posvetiti specijalna pažnja; da postoji analognost, direktna povezanost izmedju onoga što se desilo u Kronštatu pre 17 godina i nedavnih sudjenja u Moskvi, više je nego očigledno. Danas smo svedoci pogubljenja vodja Ruske revolucije; 1921. su mase koje su činile osnovu revolucije bile te koje su masakrirane. Da li bi danas bilo moguće osramotiti i savladati vodje Oktobra bez i najmanjeg protesta naroda, da te vodje već nisu oružanom silom ućutkale Kronštatske mornare i radnike širom Rusije?

Odgovor Trockog Vendelinu Tomasu pokazuje da Trocki – koji je, uz Staljina, jedini živi vodja Oktobarske revolucije umešan u gušenje Kronštata – na žalost još uvek odbija da na prošlost gleda objektivno. Šta više, u svom članku "Previše buke oko Kronštata", on povećava ponor koji je do tada stvorio izmedju radnih masa i sebe; on čak ni ne okleva, nakon što je naredio njihovo bombardovanje 1921, da te ljude sada opiše kao "kompletno demoralizovane elemente, ljude koji nose elegantne široke pantalone i imaju frizure kao svodnici".

Ne! Ne može se optužbama te vrste, optužbama koje zaudaraju na birokratsku aroganciju, izvući koristan doprinos lekcijama velike Ruske revolucije.

U pokušaju da se proceni uticaj koji je Kronštat imao na posledice revolucije, neophodno je izbeći sva lična pitanja i obratiti direktnu pažnju na tri osnovna pitanja:
1) U kojim je opštim uslovima iznikla Kronštatska pobuna?
2) Koji su bili ciljevi pokreta?
3) Kojim su sredstvima pobunjenici nameravali da postignu te ciljeve?

MASE I BIROKRATIJA 1920-1921.

Sada se svi slažu da je u toku zime 1920-1921. Ruska revolucija prolazila kroz ekstremno kritičnu fazu. Ofanziva na Poljsku se završila porazom kod Varšave, socijalna revolucija nije izbila na Zapadu, Ruska revolucija je postal izolovana, oskudica i dezorganizacija su zahvatili celu zemlju. Opasnost buržoaske restauracije je kucala na vrata revolucije. U tom trenutku krize različite klase i partije, a koje su postojale u revolucionarnom taboru, poturale su svoje vidjenje za njeno rešenje.

Sovjetska vlada i viši krugovi u Komunističkoj partiji primenili su svoje rešenje za narastajuću snagu birokratije. Prebacivanje vlasti, za koju su do tada bili ovlašćeni sovjeti, na "Izvršne komitete"; zamena diktature klase diktaturom partije; premeštanje autoriteta, čak i u partiji, sa članova na kadrove; zamena dvostruke vlasti birokratije i radnika u fabrikama čistom vlasti prvih -- uraditi sve to značilo je "spasiti Revoluciju"! U tom je momentu Bukarin podneo molbu za "proleterskim bonapartizmom". "Uvodeći ograničenja samom sebi" proletarijat bi, sudeći po njemu, olakšalo borbu protiv buržoaske kontrarevolucije. Tu se manifestovala već prevelika kvazimesijanska samovažnost komunističke birokratije.

Deveti i Deseti kongres Komunističke partije, kao i godina intervencije, potpali su pod okrilje te nove politike. Lenjin ju je oštro sprovodio, a Trocki pevao pohvale. Birokratija je sprečila buržoasku restauraciju... eliminišući proleterski karakter revolucije.

Formiranje Radničke opozicije unutar partije, koje je bilo podržano ne samo od proleterske frakcije u samoj partiji već i od mase neorganizovanih radnika, generalnog štrajka radnika Petrograda neposredno pre Kronštatske pobune i, konačno, samim neredima, predstavljalo je težnju masa koja je osećala, manje ili više jasno, da "treća partija" jedino služi da uništi njihova dostignuća. Pokret siromašnih seljaka u Ukrajini, koje je predvodio Mahno, bio je proizvod istog otpora pod istim uslovima. Ukoliko se borbe 1920-1921. proučavaju u svetlu istorijskog materijala koji je sada moguće nabaviti, možemo biti iznenadjeni kako su te raštrkane mase, izgladnele i iznurene ekonomskom dezorganizacijom, ipak imale snage da sa takvom preciznošću formulišu svoju socijalnu i političku poziciju i da se u isto vreme odbrane od birokratije i buržoazije.

KRONŠTATSKI PROGRAM

Mi se nećemo zadovoljiti prostim izjavama, kao Trocki, i zbog toga ćemo predočiti čitaocima rezoluciju koja je služila kao program kronštatskog pokreta. Prenosimo je u celosti, zbog njenog neimernog istorijskog značaja. Usvojena je 28. februara od strane mornara bojnog broda "Petropavlovsk", a kasnije su je prihvatili svi mornari, vojnici i radnici Kronštata.

"Nakon što su na opštem sastanku posada brodova saslušani izveštaji svih predstavničkih delegata o situaciji u Petrogradu, ova skupština usvaja sledeće odluke:

1) Uvidevši da postojeći sovjeti ne izražavaju volju radnika i seljaka, da se odmah organizuju ponovni izbori za sovjete uz tajno glasanja i uz organizovanu besplatnu izbornu propagandu za sve radnike i seljake.

2) Da se garantuje sloboda govora i štampe svim radnicima i seljacima, anarhistima i levim socijalističkim partijama.

3) Da se obezbedi sloboda okupljanja sindikata i seljačkih organizacija.

4) Da se sazove ne-partizanska Konferencija radnika, vojnika Crvene armije i mornara Petrograda, Kronštata i petrogradske oblasti, ne kasnije od 10. marta 1921.

5) Da se oslobode svi politički zatvorenici članovi socijalističkih partija, kao i svi radnici, seljaci, vojnici i mornari uhapšeni u vezi sa radničkim i seljačkim pokretima.

6) Da se izabere Komisija koja će obnoviti slučajeve onih zadržanih u zatvorima i koncentracionim logorima.

7) Da se ukinu svi "politodeli"2 jer ni jednoj partiji ne trebaju biti dane specijalne privilegije u propagiranju njenih ideja, niti trebaju primati novčanu podršku vlade za te ciljeve. Umesto toga uspostaviti obrazovne i kulturne komisije, lokalno izabrane i finansirane od strane vlade.

8) Odmah ukinuti sve "zagriaditelnije otriadi"3 .

9) Da se izjednače primanja svih koji rade, izuzev zaposlenih u industrijama štetnim po zdravlje.

10) Da se ukinu komunistički borbeni odredi u svim rodovima vojske, kao i komunističke straže na dužnosti u mlinovima i fabrikama. Ukoliko se nadje da su takvi odredi neophodni, oni će se birati u vojsci iz redova vojnika, a u fabrikama po nahodjenju radnika.

11) Da se seljacima da puna sloboda delovanja na njihovoj zemlji, kao i pravo da drže stoku pod uslovima koje mogu da stvore svojim sredstvima; to znači, bez upošljavanja najamnog rada.

12) Da se zahteva od svih rodova Armije, kao i od naših drugova vojnih kuranta4 , da učestvuju u našoj rezoluciji.

13) Da se zahteva da štampa da najveći publicitet našoj rezoluciji.

14) Da se imenuju putujuće kontrolne komisije.

15) Da se odobri slobodna zanatska proizvodnja koja ne upošljava najamni rad.

To su primitivne formulacije, bez sumnje nedovoljne, ali sve su one ovaploćenje duha Oktobra; i nikakva kleveta na svetu ne može uneti sumnju u suštinsku povezanost koja postoji izmedju te rezolucije i osećanja koja su dovela do eksproprijacija 1917. godine.

Dubina principa koji animiraju ovu rezoluciju ogleda se u činjenici da ona još uvek ima najveći mogući stepen primenljivosti. Moguće ju je, u stvari, suprotstaviti kako Staljinovom režimu iz 1938, tako i Lenjinovom iz 1921. Šta više, optužbe Trockog na račun Staljinovog režima samo su reprodukcije, bojažljive, što je činjenica, Kronštatskih zahteva. Pored toga, koji drugi program koji je socijalistički može biti postavljen protiv birokratske oligarhije osim tog Kronštatskog programa, programa Radničke opozicije?

Pojava ove rezolucije demonstrirala je blisku povezanost koja je postojala izmedju pokreta Petrograda i Kronštata. Pokušaj Trockog da radnike Petrograda okrene protiv onih u Kronštatu, u pokušaju da potvrdi legendu o kontra-revolucionarnoj prirodi Kronštatskog proletarijata, vraća se samom Trockom: 1921. Trocki je branio potrebu pred kojom se Lenjin našao da opravda ugušivanje demokratije u sovjetima i u partiji, optuživao je mase u i van partije za simpatisanje Kronštata. On je tako priznao da su u to vreme radnici Petrograda i opozicija, iako se nisu opirali oružanom silom, pokazivali ne male simpatije za Kronštat.

Kasnije izjave Trockog da su "neredi bili inspirisani željom da se postigne privilegija u primanjima" još su neobičnije. Dakle, jedan od onih privilegovanih ljudi iz Kremlja, čija su primanja bila mnogo viša nego ona ostalih, usudjuje se da prekori same one ljude koji su u paragrafu 9 svoje rezolucije otvoreno zahtevali izjednačenje primanja! Taj detalj pokazuje očajnički stepen birokratskog slepila Trockog.

Članak Trockog se ni najmanje ne odvaja od legende koju je davno izmislio Centralni komitet Partije. Trocki zasigurno zaslužuje poštovanje od strane internacionalne radničke klase jer je od 1923. odbijao da nastavi da učestvuje u birokratskoj degeneraciji i u novim "čistkama" koje su bile usmerene ka lišavanju Revolucije elemenata levog krila. Još više zaslužuje da bude branjen od Staljinovih kleveta i ubica. Ali sve to mu ne daje pravo da vredja radne mase iz 1921. Naprotiv! Više nego iko drugi Trocki bi trebalo da raspiri novo poštovanje za inicijativu preuzetu u Kronštatu. Inicijativu velike istorijske vrednosti, inicijativu koju su militanti iz mase preuzeli protiv prvih krvavih "čistki" birokratije.

Stav ruskih radnika za vreme tragične zime 1920-1921. pokazuje dubok socijalni instikt, a plemeniti heroizam je inspirisao radničku klasu Rusije ne samo na vrhuncu Revolucije već i u krizama koje su ih dovele u životnu opasnost.

Ni borci Kronštata, ni radnici Petrograda, niti komunisti, niko nije mogao te zime da ispolji istu revolucionarnu energiju kao onu od 1917. do 1919, ali sva socijalistička i revolucionarna osećanja Rusije 1921. bila su u njihovim redovima. Svojim suprotstavljanjem tome Lenjin i Trocki, zajedno sa Staljinom, Zinovljevim, Kaganovičem i drugima, odgovarali su željama i služili interesima birokratskih kadrova. Radnici su se borili za socijalizam koji je birokratija već stavila u proces likvidacije. To je osnovna tačka celog problema.

KRONŠTAT I N.E.P.

Ljudi često veruju da je Kronštat izazvao uvodjenje N.E.P.-a5 -- to je velika greška. Kronštatska rezolucija je proglašena u odbranu radnika, ne samo od birokratskog kapitalizma države, već i od restauracije privatnog kapitalizma. Tu restauraciju su zahtevale -- u suprotnosti sa Kronštatom -- socijal-demokrate, koje su je kombinovale sa režimom političke demokratije. A Lenjin i Trocki su bili ti koji su je realizovali do visokog stepena (ali bez političke demokratije) u obliku N.E.P.-a. Kronštatska rezolucija se izjasnila protiv toga čim se izjasnila protiv upošljavanja najamnog rada u poljoprivredi i u maloj industriji. Ta rezolucija, i pokret koji joj je bio potčinjen, tragali su za revolucionarnim savezom proleterskih i seljačkih radnika sa najsiromašnijim sekcijama zemljoradnika, u pokušaju da se revolucija razije u socijalizam. N.E.P. je, na drugu stranu, bio savez birokrata i viših seoskih slojeva, a protiv proletarijata; to je bio savez državnog i privatnog kapitalizma, a protiv socijalizma. N.E.P. je toliko u suprotnosti sa zahtevima Kronštata koliko je i, na primer, revolucionarni socijalistički program avangarde evropskih radnika za ukidanje versajskog sistema suprotan poništenju Versajskog ugovora koji je postigao Hitler.

Razmotrimo, na kraju, poslednju optužbu koja tako često kruži: te akcije, kao što je bila ona u Kronštatu, mogu indirektno dati predah snagama kontrarevolucije. Moguće je da, ukoliko se stavi u položaj radničke demokratije, revolucija bude poražena; ali ono što je sigurno je da je ona propala i da je propala zbog politike njenih vodja. Smirivanje Kronštata, ugušenje demokratije radnika i sovjeta od strane ruske Komunističke partije, eliminacija proletarijata iz upravljanja industrijom i uvodjenje N.E.P.-a, već su označili smrt Revolucije.

Kraj gradjanskog rata je izazvao podelu post-revolucionarnog društva na dve osnovne grupacije: radničke mase i birokratiju. Što se tiče njenih socijalističkih i internacionalističkih težnji, Ruska revolucija je ugušena; u njenim nacionalističkim, birokratskim i državno kapitalističkim tendencijama ona se razvijala i konsolidovala.

Od te tačke pa na dalje razvijalo se, na toj osnovi i svake godine sve jasnije, boljševičko nepriznavanje morala, tako često iskazivano, što je i dovelo do Moskovskih sudjenja. Nepomirljiva logika stvari je izašla na videlo. Dok su revolucionari, ostajući takvi samo na rečima, u stvari dovršavali cilj reakcije i kontra-revolucije, bili su prisiljeni da se neizbežno prebace na laži, klevete i falsifikovanje. Taj sistem opšteg laganja je rezultat, a ne uzrok, odvajanja boljševičke partije od socijalizma i od proletarijata.

U pokušaju da potkrepim te tvrdnje, citiraću svedočanstva o Kronštatu ljudi kojih sam sreo u Sovjetskoj Rusiji.

"Ljudi iz Kronštata! Oni su bili potpuno u pravu; intervenisali su u pokušaju da odbrane petrogradske radnike; tragično nerazumevanje Lenjina i Trockog ih je umesto slaganja sa njihovim idejama nateralo u borbu", rekao mi je Dč. 1932. godine. On je bio nepartijski radnik u Petrogradu 1921, a ja sam ga upoznao u političkom izolatoru Verkue-Uralskom kao trockistu.

"Mit je da je, sa socijalne tačke gledišta, Kronštat 1921. imao potpuno drugačiju populaciju od one 1917.", rekao mi je u zatvoru još jedan čovek iz Petrograda, Dv. 1921. on je bio član Komunističke omladine, a zatvoren je 1932. kao "decist" (član Sapronove grupe "Demokratski centralisti").

Imao sam, takodje, priliku da poznajem i jednog od najaktivnijih učesnika Kronštatske pobune. On je bio stari mornarički inžinjer, komunista od 1917, koji je za vreme gradjanskog rata igrao aktivnu ulogu upravljajući jedno vreme Čekom u provinciji negde na Volgi, a 1921. se našao u Kronštatu kao politički komesar na ratnom brodu "Marat" (bivši "Petropavlovsk"). Kada sam ga ponovo video 1930, u Lenjingradskom zatvoru, tek je bio odslužio osam godina na ostrvima Solovjecki.

METODI BORBE

Radnici Kronštata su sledili revolucionarne ciljeve u borbi protiv reakcionarnih tendencija birokratije i koristili su čiste i poštene metode. Nasuprot tome, birokratija je odvratno klevetala njihov pokret, pretvarajući se da ga vodi general Kozlovski. U stvari, ljudi iz Kronštata su, kao drugovi, iskreno želeli da diskutuju o pitanjima sa predstavnicima vlade. Njihova akcija je u početku imala defanzivni karakter -- to je razlog zbog koga nisu na vreme okupirali Oranienbaum, smešten na obali nasuprot Kronštatu.

Od samog početka je petrogradska birokratija profitirala od sistema uzimanja talaca, hapseći porodice mornara, vojnika Crvene armije i radnika Kronštata, a koje su živele u Petrogradu, jer je nekoliko komesara iz Kronštata -- od kojih ni jedan nije ubijen -- bilo uhapšeno. Vest o uzimanju talaca je do Kronštata došla lecima izbačenim iz aviona. U svom odgovoru na radiju, stanovnici Kronštata su 7. marta objavili da: "oni ne žele da imitiraju Petrograd pošto smatraju da je takav čin, čak i kada je izveden kao izraz očajanja i mržnje, najsramniji i najkukavičniji sa svake tačke gledišta. Istorija još ne poznaje sličan postupak" (Izvestia Kronštatskog revolucionarnog komiteta, 7. marta 1921.). Nova rukovodeća klika je mnogo bolje nego "pobunjenici" iz Kronštata razumela značaj socijalne borbe koja je počinjala, dubinu klasnih antagonizama koji su ih razdvajali od radnika. I u tome leži tragedija revolucije u periodu njenog slabljenja.

I dok je vojni sukob bio nametnut Kronštatu, oni su još uvek nalazili snagu da formulišu program za "treću revoluciju", koji je od tada program ruskog socijalizma budućnosti6 .

BILANS

Postoje razlozi da se misli da je zbog odnosa izmedju snaga proletarijata i buržoazije, socijalizma i kapitalizma, koji je postojao u Rusiji i Evropi na početku 1921, borba za socijalistički razvoj Ruske revolucije zasigurno bila osudjena na propast. U tim uslovima socijalistički program masa nije mogao pobediti: on je zavisio od trijumfa kontra-revolucije bilo da se ona javno izvodi ili je kamuflirana kao aspekt degeneracije (kao što je, u stvari, i bila izvedena).

Ali takav koncept progresa Ruske revolucije ni najmanje ne umanjuje, u domenu principa, istorijsku važnost programa i napora radnih masa. Naprotiv, taj program sadrži tačku razdvajanja od koje počinje novi krug revolucionarnog socijalističkog razvoja. Svaka nova revolucija, u stvari, ne počinje na osnovama na kojima je prethodna počela, već sa tačke na kojoj je prethodna revolucija pokopana smrtonosnim unazadjenjem.

Iskustvo degeneracije Ruske revolucije postavlja kao nov jedan ekstremno važan sociološki problem pred savest internacionalnog socijalizma. U Ruskoj revoluciji, kao i u druge dve ranije revolucije, Engleskoj i Francuskoj, desilo se da je kontra-revolucija trijumfovala iznutra, u momentu kada su revolucionarne snage bile iscrpljene i uz pomoć samih revolucionarnih partija ("očišćenih" od njihovih elemenata levog krila).

Marksizam veruje da će socijalistička revolucija, kada jednom počne, ili osigurati postepen i kontinuirani napredak kroz integralni socijalizam, ili će biti poražena delovanjem buržoaske restauracije.

Sve u svemu, Ruska revolucija postavlja na potpuno nov način problem mehanizma socijalističke revolucije. To pitanje mora postati najvažnije u internacionalnoj diskusiji. U toj diskusiji problem Kronštata mora imati ulogu kakvu zaslužuje.

• 1Članak je pisan 1938. kada su ponovo pokrenute čistke u Moskvi.
• 2Političke sekcije Komunističke partije koje su postojale u većini državnih institucija.
• 3Policijski odredi zvanično oformljeni da se bore protiv špekulacija, ali koji su, u stvari, konfiskovali sve što je izgladnela populacija, računajući tu i radnike, donela sa sela za svoje lične potrebe.
• 4Oficirski kadeti.
• 5Nova ekonomska politika.
• 6Sveobuhvatan rad o Kronštatu, koji sadrži esencijalne dokumente o tim istorijskim danima, uredila je Ida Met. Njena publikacija bezgranično doprinosi, po mom mišljenju, internacionalnoj diskusiji koja se danas razvija.